MOKRIN- Remek delo jugoslovenske kinematografije, “Užička republika”, poznat je i po antologijskoj replici: “Čiko, jel sav ovaj lebac tvoj?”. Teško da bi Žarko Jovaković odoleo, a da isto pitanje ne postavi i u Etno pekari Krća u Mokrinu.
Brana Vuletin već dve decenije pravi ukusan hleb na starinski način, a u tome joj u poslednje vreme pomaže sestra. Nakon dve godine šegrtovanja, punih 18 godina, ceo posao je na njenim plećima. U ovoj pekari vreme kao da je stalo pre 50 godina, kad su njeni svekar i svekrva Mokrinčane navikli na specifičan ukus domaćeg hleba. Uz mininalnu primenu tehnologije, celokupna prozvodnja je potpuno ručna:
– Posao kreće u jedan sat iza ponoći. Prodaja u pekari traje do 10 sati, ali imam obaveza i nakon toga. To znači da veoma malo spavam, jer moram da sve pripremim za narednu radnu noć i jutro. Prve mušterije stignu u cik zore, već posle pet sati. U ove zimske dane, još je mrkli mrak. Neću da se hvalim, ali verujem da smo jedini u Srbiji koji hleb pravimo na ovakav način. Razlikuje se i po ukusu i mirisu.
Pekarski zanat nije lak, a ovaj naš je sa sedam kora. Vekne i cipovke ručno mesimo, a isto tako stavljamo i nakon 20 minuta pečenja, vadimo iz peći. Za ogrev koristimo drvo ili kukuzovinu. Valja sve to spremiti i tegliti džakove brašna od 25 kila. Nekad su bili duplo teži- priča Brana. Osim Mokrinčana, mušterija ima iz Kikinde, pa čak i Novog Sada. Dnevno se u ovoj pekari pripremi između 100 i 150 vekni hleba:
– Proizvodnja je nekada bila veća jer je veća konkurencija. Niko ne gleda na kvalitet. Cena je preovlađujuća. Interesanto je da u poslednje vreme naš hleb više cene mušterije koje nisu iz Mokrina. Možda su se malo zasitili. Što se tiče mene, samo mi malo više sna fali. Ponedeljkom ne radimo, pa malo napunim baterije. Da sam ponovo u situaciji da biram, izabrala bih ovaj posao. Težak jeste, ali ne znam šta bih drugo radila- iskreno priznaje ova vredna žena.