KIKINDA- Oblast naučnog istraživanja istoričara umetnosti prof. dr Vladimira Simića jeste istorija srpske umetnosti novog veka. Simić je u proteklih dvadesetak godina prošao kroz sva naučno-nastavna zvanja, od asistenta pripravnika do redovnog profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu. Autor je značajnih knjiga i izložbi, poput kapitalne studije „Za ljubav otadžbine: patriote i patriotizmi u srpskoj kulturi 18. veka u Habzburškoj monarhiji” i monografije „Portret srpskog intelektualca u doba prosvetitelјstva”. Sa prof.dr Simićem, koji je i naš đak, jer se školovao u Mokrinu i Kikindi, razgovaramo o jubileju Matice srpske, knjigama koje je napisao, njegovoj univerzitetskoj karijeri, ali i o mokrinsko-kikindskom detinjstvu i mladosti, odrastanju na selu, sviranju u rokenrol bendu:

– Matica srpska, najstarija srpska kulturna ustanova, ove godine slavi 200 godina od osnivanja što predstavlja retkost čak i u evropskim okvirima, a kamoli u teškim i skromnim okolnostima naše novije istorije. Tim povodom je Galerija Matice srpske organizovala već pomenutu izložbu, koja traje do kraja septembra i prikazuje umetnost koja se razvijala pod pokroviteljstvom druge važne srpske institucije- Karlovačke mitropolije. Ova tema je izabrana kao centralna, jer je Karlovačka mitropolija, formirana 1708. kao autonomna crkvena organizacija Srba u Habzburškoj monarhiji, dala politički i duhovni okvir za razvitak srpske kulture sve do početka 20. veka. Ta kulturna autonomija je bila osnovni preduslov da se stvori Matica srpska, kao patriotsko udruženje usmereno ka jačanju književnosti, obrazovanja i građanskoj emancipaciji.

Na izložbi su prikazana vrhunska delakoja ilustrujupromene kroz koje je srpska umetnost prolazila tokom dva stoleća. Kako je sve do 20. veka religiozna umetnost činila veći deo umetničkog stvaralaštva, crkveno slikarstvo je shvaćeno kao sastavni deo građanske kulture ranog modernog doba. Pažljivim odabirom izloženih eksponata izložba, u stvari, pripoveda o političkoj, duhovnoj i kulturnoj istoriji Srba u Habzburškoj, odnosno Austrougarskoj monarhiji, sve do njenog nestanka.

Koliko je Matica srpska spremna da se prilagodi vremenu i savremenim umetničkim i društvenim tokovima? Da li su i koliko Milenijalci, Zumeri i generacija Alfa generalno zainteresovani za značaj umetnosti kao ključnog nosioca kulturnog identiteta i istorijskog pamćenja?

– Već otmena starina Matica srpska ukazuje na to da ona pripada tipu tradicionalnih ustanova, koje se uvek i svuda sporije i opreznije kreću i menjaju. Ona ima mali broj stalno zaposlenih, a nemerljivo veći broj spoljnih saradnika koji učestvuju u kreiranju njenih programa i javnom delovanju.Najveći broj tih saradnika dolazi sa univerziteta i različitih naučnih instituta, kao i iz domena društvenih nauka, književnosti, muzičko-scenskih i likovnih umetnosti. Svedoci smo da je nezapamćeni tehnološki razvoj koji se odigrao u poslednjih dvadeset godina doneo velike promene kod mladih generacija, kako u smislu i strukturi znanja, tako i u načinu njegovog prenošenja i širenja. To se na poseban način osetilo u književnosti i umetnosti, odnosno, generalno u kulturikojaje izrazito senzibilna za velika društvena kretanja.

Za Maticu srpsku je očigledno potrebna određena zrelost koja prirodno dolazi sa godinama, pa su tako predstavnici generacije milenijalaca već potpuno uključeni u rad Matice srpske. S druge strane, generacija Z i Alfa se pojavljuju na horizontu Matice srpske. Svi oni donose dah novih naraštaja, drugačiji su od svojih prethodnika, i to je proces koji svi uključeni u rad Matice srpske prihvataju kao prirodan. Mladi ljudi možda ne dolaze u tradicionalne ustanove istim putem kojim su dolazile ranije generacije, ali to ne znači da nemaju potrebu za kulturom, identitetom i istorijskim pamćenjem.

Istraživali ste pojam rodoljublja među Srbima u 18. veku. Kako mi danas razumemo pojam patriotizma i da li je on bitno drugačije shvaćen, pa možda i zloupotrebljen u dnevno-političke svrhe, u odnosu na pojam patriotizma iz 18. veka?

– Patriotizam je lepa i plemenita ideja koja u korenu sadrži ljubav prema svom narodu, otadžbini, državi, veri, identitetu. On je oznaka pripadnosti koja se zasniva na lojalnosti, odnosno, emotivnom odnosuprema nekom entitetu, i za razliku od „nacionalizma” nije bio prokazan. Nije bio usmeren ka „drugom” već ka „sebi”, oslobođen ksenofobije i mržnje, zainteresovao me je u meri da sam ga istražio u kontekstu kulture i umetnosti 18. veka, što je na kraju rezultiralo knjigom i izložbom u Galeriji matice srpske. Međutim, kao i drugi pojmovi, tako i patriotizam može da bude zloupotrebljen, što se posebno može videti u poslednjoj deceniji u javnoj politici, gde je poslužio kao smokvin list za korupciju, političku gramzivost i nezasitost finansijskih elita. To što je taj pojam zloupotrebljen ne znači da je on po sebi loš, već upravo obrnuto – u boljim rukama može da posluži kao odličan alat za generisanje pozitivne energije kod ljudi i realizovanje velikih ciljeva na opšte dobro.

Preispitivali ste u svojim studijama ulogu intelektualne elite u kreiranju javnog mnjenja i modernizaciji srpskog društva pod uticajem evropskog prosvetiteljstva. Svedoci smo da se i danas, kao i tada, s nepoverenjem gleda na ulogu intelektualaca u drušvenom i političkom životu. Otkuda toliki zazor od građanskog društva, obrazovane elite i intelektualaca u nas?

– Iako nije savršeno, građansko društvo je do sada najbolji oblik društvenog uređenja u kojem je ideal poštovanje javnih i privatnih prava svakog pojedinca. Između ostalih, i prava na političko delovanje i javno izražavanje političkog mišljenja. To su slobode za koje su se izborili građanski intelektualci u periodu od prosvetiteljstva do kraja 20. veka. U tom periodu je kritička reč intelektualca padala na plodno tle građanskog društva, što je imalo težinu i moglo da proizvede posledice po vlasti. Problem nastaje onda kada se svaka kritička reč odmah proglasi za neprijateljstvo, umesto da se razume kao doprinos javnoj raspravi. Nakon pada komunizma i pobede liberalnog kapitalizma, svet je preuzela ideja globalnog tržišta, na kojem je reč intelektualca postala samo još jedan oblik robe kojom se trguje. Tako je upravljačka klasa, bilo politička bilo finansijska, razoružala intelektualca i potčinila građansko društvo svojim interesima.

Profesor ste na jedinom fakultetu koji obrazuje istoričare umetnosti u Srbiji. Da li ćemo u budućnosti imati dovoljno kadrova obučenih da se brinu o našem bogatom kulturno-istorijskom nasleđu, jer smo svedoci toga da se mnoga kulturna dobra, recimo, devastirani vojvođanski reprezentativni objekti, dvorci, zadužbine i legati, čuvaju s nedovoljnom odgovornošću?

– Filozofski fakultet u Beogradu je jedina visokoobrazovna institucija u Srbiji na kojoj se izučava istorija umetnosti. Ova disciplinaima dugu tradiciju u Srbiji, jer su prvi kursevi iz umetnosti renesanse održani još 1906. godine, dok je Odeljenje za istoriju umetnosti kao samostalna celina formirano 1927. Dakle, naredne godine zvanično slavimo stoti rođendan. U tom dugom periodu Odeljenje je obrazovalo veliki broj istoričara umetnosti, koji su svojim delovanjem obeležili srpsku kulturu 20. veka. Međutim, usled svega ranije rečenog, državnih kriza i problema srpskog identiteta, društvenih reformi i pretvaranja znanja u robu koja se prodaje, istorija umetnosti se našla u svojim unutrašnjim preispitivanjima ciljeva, smisla i oblika prenosa znanja. Smanjio se prvo broj istraživača i saradnika, a zatim i studenata, iako je obim posla ostao isti. Umetničko nasleđe Srbije je veoma veliko, uprkos brojnim razaranjima u prošlosti, a postojeći broj istraživača, predavača i zaštitara je nedovoljan. Zato je danas znatan broj spomenika kulture koji postepeno propadaju, a neuporedivo većibroj onih čije istraživanje nije ni započeto. Isto se odnosi na biografije i opuse srpskih umetnika, od kojih su malobrojni dobilimonografije. Današnje stanje mogu da promene samo postepene i temeljne reforme koje bi vremenom pitanja srpske kulture i nauke postavile na drugačijim osnovama i sa drugačijim prioritetima. U protivnom će naše nasleđe nestati, ili će postati nasleđe nekih drugih ljudi.

Nedavno je u Kikindi održana tribina o ugroženom gradskom kulturnom nasleđu. Kakav je Vaš vizuelni utisak o gradu u kome ste završili gimnaziju? Po čemu pamtite Kikindu nekad, a na šta Vam sada liči, recimo, gradski trg? 

– Iako sam detinjstvo i mladost proveo u Mokrinu, a gimnaziju završio u Kikindi, poslednjih desetak godina sam retko dolazio u moj stari kraj. Drugari su se razišli po svetu, tako da nemam mnogo informacija o tome šta se dešava u Kikindi. Održavao sam saradnju sa kolegama iz Kikindskog muzeja, pa i sada dok razgovaramo jedan portret iz muzeja se nalazi na pozajmici na izložbi u Galeriji Matice srpske. Što se tiče izgleda grada, ja sam srednjoškolac bio devedestih godina, usled mraka sankcija, izolacije i opšte nemaštine, tako da pamtim grad iz tog vremena. Istorijsko gradsko jezgro je narušeno neadekvatnim izgradnjama posle Drugog svetskog rata, a zatim je to nastavljeno u poslednjih nekoliko decenija. Rušenjem prizemnih kuća i niskih stambenih zgrada, i podizanjem višespratnica izgled centralnog trgadodatno je nepotrebno narušen, jer se one ne uklapaju u vizuru gradskog jezgra. Kikinda nije izuzetak u tome da je neplanska i nepromišljena izgradnja sistematski izmenila lice starih gradova Vojvodine, čime je nanesena nepopravljiva šteta kulturnom nasleđu Srbije. Upravo zato mi je žao kada vidim da se ono što je činilo posebnost grada gubi pred neplanski podignutim zgradama.

Imate bogato međunarodno iskustvo. Bili ste nedavno nekoliko meseci na studijskom boravku u Italiji u čuvenoj zadužbini pod pokroviteljstvom Harvarda. Šta je Vaš utisak, koliko su Vaše kolege iz sveta zainteresovane za proučavanje naše neuralgične istorije i istorije umetnosti?

– Posao profesora koji radim već duže od dvadeset godina mi je otvorio i niz prilika za uspostavljanje saradnje sa kolegama iz celog sveta. Imao sam zadovoljstvo da gostujem na više naučnih institucija u Austriji, Nemačkoj, Italiji i SAD, da steknem bogato iskustvo i da u razgovorima upoznam način razmišljanja i rada kolega iz inostranstva. Utisak mi je da su svi u svetu zainteresovani prvenstveno za svoje probleme i nerešena naučna i kulturna pitanja, a da prema drugima usmeravaju pogled kada pokušavaju da na njih pronađu odgovore. Razvijene i bogate države su spremne da investiraju u istraživanja istorije i kulture „drugog“, ali u cilju ostvarivanja sopstvenih političkih, kulturnih ili nekih trećih interesa. To je sasvim legitimno, ali treba biti svestan da u tom slučaju interpretacija prošlosti ili pitanje vlasništva nad određenim kulturnim nasleđem može postati predmet razmimoilaženja.Zaključak se sam nameće: naša istorija i kultura mogu biti zanimljive drugima, ali su suštinski važne samo i jedino nama. Niko drugi neće preuzeti odgovornost da ih istraži, razume i zaštiti umesto nas.

U monografiji „Mali krug” o istoriji kikindskog rokenrola autora Vladislava Vujina pominjete se kao basista benda „Kuhinja duše” koji je bio aktivan devedesetih. Da li Vas je bavljenje muzikom usmerilo na studije istorije umetnosti? Šta za Vas znači činjenica da ste odrasli na selu i da niste bežali od obavljanja najrazličitijih poljoprivrednih poslova? Šta je za Vas Mokrin?

– Odrastanje na selu ima jednu posebnu čar koju čovek možda tek kasnije počne da razume. Moj Mokrin iz detinjstva bio je čitav jedan svet, prostor beskrajne slobode, igre i istraživanja i avantura. Svaki put, svaka kuća, svaki skriveni kutak nosili su neku priču i neku malu tajnu koju je trebalo otkriti. Možda se baš iz te dečačke potrebe da zavirim u prošlost, da pronađem tragove ljudi i vremena koji su ostali iza nas, rodila i moja prva velika želja da postanem arheolog. Kasnije, kada je došlo vreme odrastanja i kada je detinjstvo polako počelo da ustupa mesto nekim drugim nemirima, selo više nije moglo da mi pruži sve ono za čim sam tragao. Tada je muzika postala prostor u kojem sam pronalazio slobodu, način da izrazim ono što nisam umeo drugačije da kažem. Napravili smo bend, nazvali ga po imenu jedne lepe pesme grupe The Doors, uvežbavali repertoar, svirali po kafićima i kafanama, tako da mi je ceo gimnazijski period bio obojen nekom potragom za umetnošću.

Imao sam sreću da budem okružen ljudima sa kojima sam delio ljubav prema muzici, književnosti i umetnosti, ljudima koji su već tada u sebi nosili neku posebnu stvaralačku energiju. Neki od njih su kasnije izrasli u ozbiljne književne stvaraoce, ali su već u tim mladim godinama imali tu radoznalost i potrebu da svet posmatraju drugačije, što je snažno uticalo i na mene. Za studije istorije umetnosti sam se opredelio uposlednjem trenutku pre upisa, sticajem okolnosti, ali bih svakako krenuo putem humanističkih nauka.

Filozofski fakutet na kome ste nastavnik, našao se u žiži aktuelnih političkih zbivanja. Kako se borite sa svim tim izazovima koji stoje pred vama, kako nastavnicima, tako i studentima? Kako vidite budućnost Filozofskog fakulteta i vašeg Odeljenja?

– Univerzitet ima autonomiju koja služi da zaštiti kritičko mišljenje nastavnika i studenata, jednu od pozitivnih tekovina građanskog društva, od bilo koje vlasti koja bi pokušala da ga stavi pod kontrolu. Izražavanje kritičkog mišljenja je važno jer omogućuje građanima da čuju različite stavove o pitanjima i stvarima koje se tiču svih članova našeg društva. Autonomija podrazumeva ne samo pravo da se slobodno misli i iznose javno stavovi, već i pravo da se zbog toga ne trpe sankcije. Univerzitetski radnici svoj život posvećuju nauci i saznanju, finansiraju se javnim sredstvima, pa je stoga važno da mogu građanima da iznesu svoje stavove, misli i ideje, i da na taj način obave svoju društvenu ulogu. Profesori i istraživači su trenutno izloženi pritiscima od strane vlasti zbog toga što su se oglasili o važnim društvenim pitanjima i problemima. Istovremeno, naši državni univerziteti u merodavnim svetskim rangiranjima i dalje zauzimaju visoke pozicije. Odeljenje za istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu se trudi da prati evropske tokove i da kontinuirano osavremenjuje nastavu i naučne pristupe. Budućnost univerziteta je neizvesna, i ne mogu da znam kakva će ona biti, ali sam uveren da je čvrsto povezana sa budućnošću naše države. Ono što se bude dogodilo državnom univerzitetu, dogodiće se i našoj državi.

(foto, privatna arhiva)

POVEZANI ČLANCIVIŠE OD AUTORA