KIKINDA– Nekima je radno mesto samo adresa na koju svakog jutra dolaze. Danijeli Bjeljac ono je bilo mnogo više od toga. Bio je to drugi dom.
Mesto na kojem je odrasla, sazrela i naučila da se najveće životne pobede ne mere priznanjima, već osmesima ljudi kojima ste pomogli. Posle 13 godina volontiranja i dve decenije profesionalnog rada, doskorašnja sekretarka Crvenog krsta Kikinda zatvara jedno od najlepših poglavlja svog života. Ipak, kako sama kaže, iz Crvenog krsta se ne odlazi. Humanost nije posao koji se ostavlja iza sebe, već životni poziv koji traje zauvek:
–Crveni krst se nosi u srcu. On postane deo vas i ostane zauvek. Zato ovo nije zbogom, već kraj jednog profesionalnog puta. Humanost nema radno vreme. Kada pogledam unazad, bilo je zaista mnogo događaja koji su ostavili dubok trag. U Crveni krst došla sam 1993. godine i kao dete gledala kako zaposleni i volonteri odgovaraju na prvu izbegličku krizu.
Danonoćno su zbrinjavali ljude koji su zbog rata ostali bez svojih domova, a ja sam posmatrala njihove sudbine. Već tada sam sa ponosom nosila znak Crvenog krsta na grudima kao mladi volonter. Od 1996. do 2000 godina bila sam predsednikca omladine Crvenog krsta.
Na koji projekat ili akciju ste posebno ponosni i zašto?
-To su svakako sve aktivnosti usmerene na obrazovanje dece i mladih. Kao programski saradnik imala sam priliku da koordiniram brojne aktivnosti, promovišem humane vrednosti i obučavam mlade volontere, kao i ekipe za odgovor u vanrednim situacijama. Najveća vrednost svega toga bila je mogućnost da znanje i iskustvo koje sam sticala godinama prenesem na nove generacije.
Koliko se rad Crvenog krsta promenio za ove dve decenije?
– Nakon krize devedesetih usledio je dug oporavak, a potom NATO agresija, poplave u Obrenovcu, migrantska kriza i otvaranje prihvatnog centra za ljude u pokretu, pa pandemija kovida. Svaka od tih kriza donosila je nove izazove i zahtevala drugačiji odgovor. Mi smo se svakoj prilagođavali i činili sve da ublažimo ljudsku patnju, oslanjajući se na iskustva iz prethodnih situacija. Suština našeg rada nije se promenila – ona je oduvek bila solidarnost, humanost i čovekoljublje.
Koji trenutak nikada nećete zaboraviti?
-Vezan je za same početke mog angažovanja. Način na koji su me prigrlili, podržali i prihvatili ljudi sa kojima sam kasnije blisko sarađivala, pre svega prethodna sekretarka Aranka Felbab i zaposleni u Sekretarijatu Crvenog krsta. Oni nisu oblikovali samo moj profesionalni put, već i mene kao čoveka. Na tome ću im zauvek biti zahvalna.
Šta biste izdvojili kao najveći uspeh organizacije u periodu dok ste bili sekretarka?
– Crveni krst deluje kroz deset oblasti rada, ali je naš rad građanima najvidljiviji kroz programe socijalne delatnosti i organizaciju akcija dobrovoljnog davanja krvi. Kao tim uspeli smo da sačuvamo kvalitet svih programa i usluga, a svaki čovek koji nam se obratio dobio je neki vid pomoći i podrške. Zaštita ljudskog dostojanstva i odgovor na potrebe ljudi u zajednici, uprkos bezbrojnim izazovima sa kojima smo se susretali, za mene predstavljaju najveći uspeh naše organizacije.
Da možete da vratite vreme, da li biste ponovo izabrali isti put?
– Bez ijedne dileme. Za mene rad u službi Crvenog krsta nikada nije bio samo posao. Bio je to životni poziv, humanitarna misija, velika odgovornost, briga, poštovanje i ljubav prema ljudima. Kada radite ovaj posao, shvatite da najveću nagradu ne predstavljaju priznanja, već osećaj da ste nekome u najtežem trenutku bili oslonac.
Šta će Danijela Bjeljac raditi nakon odlaska sa ove funkcije?
I dalje ću biti u službi zajednice, daleko od očiju javnosti, jer je to jedini način koji hrani moju dušu. Funkcija se završava, ali humanost nema kraj. Vratiću se među volontere, tamo gde je sve počelo, jer iz Crvenog krsta se ne odlazi. On ostaje deo vas zauvek.
