KIKINDA- Ako se za nekog može reći da je obeležio jednu epohu hora “Čuperak” onda je to, bez sumnje, Viktorija Gomboš. Punih 14 godina, naša sugrađanka bila je deo ove velike muzičke porodice. Povratak na scenu među njene “Čuperke”, na jubilarnom 10. Internacionalnom festivalu muzike za decu “Ta se pesma ljubav zove”, za Viktoriju je bio veoma emotivan:
-Izvela sam kompoziciju Saše Božovića “Sviđa mi se jedan Ivan”. Pre tačno deset godina, trijumfovala sam sa tom pesmom na prvom festivalu “Ta se pesma ljubav zove”. Rečima ne mogu da opišem osećanja koja su me proživala kad sam stala pred publiku. Priznajem, imala sam veliku pozitivnu tremu, ali mi se sa prvim taktovima sigurnost vratila
Jedan pogled i zagrljaj Cece Milić, moje dobre muzičke vile, bio je dovoljan da mi se vrati sigurnost. Nakon gubitka roditelja, ona i moja baka Iboja potrudile su se da izrastem u, tako barem drugi kažu, dobrog čoveka. Da, tačno je. Pesmom sam lečila tugu. Sve što sam u tom periodu detinjstva htela da kažem, učinila sam pevajući.
Sigurna sam da su tamo negde, moji roditelji ponosni na mene, na brojne muzičke nagrade i uspehe u školi. I ja sam srećna što sam baš njihova ćerka. Često gledam njihove slike- priznaje Viktorija. Nakon premijernog festivala “Ta se pesma ljubav zove” ređale su se nagrade. Mnogima je u sećanju i kompozicija Radoslava Graića “Violinista” koji je Viktoriji doneo još jednu pobedu na domaćoj sceni:
– Radovala sam se svakoj nagradi, a iznad svega vremenu provedenom sa Cecom i mojim “Čupercima”. Oni su i bukvalno bili moja druga kuća. Sve dobre stvari ponela sam iz tog hora. I dalje sam u muzičkim vodama. Učenica sam OMŠ “Slobodan Malbaški”. Šest godina svirala sam klavir. Od prošle godine pohađam solo pevanje. Predsednica sam učeničkog parlamenta Ekonomsko-trgovinske škole.
Nisu me samo sudbina, moja baka Iboja, Ceca i “Čuperci” načinili ovakvom. Moju ličnost, u velikoj meri, formirao je i Crveni krst. Možda me je baš volontiranje u toj humanitarnoj organizaciji opredelilo da izaberem budući životni poziv- priznaje Viktorija i nastavlja:
-Hoću da budem socijalna radnica. Nameravam da u Novom Sadu upišem Filozofski fakultet. Puno lepih i korisnih životnih lekcija naučila sam upravo u Crvenom krstu. Nekako je ta profesija najbliža mom senzibilitetu. Naravno, za muziku će se uvek naći vremena- poručuje Viktorija.
