KIKINDA- Dok se u Deliblatskoj peščari nedeljama smenjuju dim i vatra, kikindski vatrogasci su u jednom dvorištu, u mestu Šumarak, pronašli ono što im je posle dugih sati možda najpotrebnije. Reči podrške dom i ljude koji ih čekaju.
Ljubica i Tarzan Lekša kikindske vatrogasce nisu dočekali samo kao goste. Prihvatili su ih kao najrođenije. Za njih su oni heroji, ali i njihova deca, o kojima brinu, koje ispraćaju sa zebnjom i dočekuju sa olakšanjem.
Već nedeljama je njihovo dvorište predah za pripadnike Vatrogasno-spasilačkog bataljona Kikinda. Posle iscrpljujućih sati provedenih na terenu, ovde mogu da se istuširaju, odmore, osveže i pojedu nešto. Godi im osećaj da ih neko čeka. Tuš u njihovom dvorištu, kažu vatrogasci, posle borbe sa vatrom vredi više od najluksuznije plaže:
– Gledamo ih kao da su naša deca. Svi su veoma fini i skromni. Sa zebnjom ih ispraćamo kada odlaze da gase požar, a sa olakšanjem dočekujemo kada se vrate sa terena.
Zbližili smo se- kaže Ljubica. Njene reči najbolje opisuju ono što se u proteklim nedeljama dogodilo između jedne porodice iz Šumarka i kikindskih vatrogasaca.
Tarzan se priseća prvog susreta. Vatrogasci su u početku bili ispred njihove kuće, a on ih je pozvao da uđu u dvorište. Od tada se, kaže, mnogo toga promenilo:
– Sa nama su od početka avgusta. Ni u čemu nisu izbirljivi. Trenutno su kod nas devetorica pripadnika Vatrogasno-spasilačkog bataljona Kikinda. Momci su prva liga.
Oni i ostali vatrogasci ulažu nadljudske napore u gašenju požara kakav se u Deliblatskoj peščari ne pamti. Gorela je peščara i ranije, ali nikada ovako dugo. Rečima ne mogu da se opišu razmere ovog požara- priča Tarzan. Najteži su, priznaje, trenuci kada ih ispraća:
– Žao mi je kada ih vidim da se spremaju da pođu u akciju gašenja. Nikad se ne zna šta će se dogoditi. Dok telefonom razgovaraju sa roditeljima, suprugama i decom, u njihovom glasu oseća se zebnja. Ipak, svi bez pogovora odlaze da se bore sa vatrenom stihijom- kaže Tarzan i nastavlja:
– Jako smo se zbližili. Biće mi teško kada dođe vreme da se od njih rastanem. Prihvatio sam ih kao da su moja deca. Kako drugačije kada ovde spasavaju naše živote i imovinu.
To što mi jedemo, jedu i oni- iskren je Tarzan, nekadašnji omladinski prvak države u boksu.
Nisu jedini u Šumarku koji su otvorili vrata i srce ljudima koji se danima bore sa vatrom. Meštani su, svako na svoj način, pokušali da pomognu. Posebno se istakao vlasnik kafane “Peščani raj”, Boban, kome su vatrogasci u poslednjem trenutku spasili kafanu od vatrene stihije:
– Plakao je od sreće i od tada je svoja vrata otvorio za vatrogasce-spasioce. Kuvana jela za ove hrabre momke pripremaju i neke žene iz Šumarka- kaže Tarzan.
Na jugu Banata nastala je jedna posebna priča. Priča o ljudima koji su došli da spasavaju tuđe domove. U Šumarku su pronašli ljude koji ih doživljavaju kao svoje.
