KIKINDA- Jelena i Vanja Sredojev, roditelji malene Tise, koja je preminula pre tačno mesec dana u Augsburgu, uplatili su novac za lečenje dvoje teško bolesnih mališana. Nadaju se da će ta sredstva značiti Petri Đorđević iz Beograda i njenim roditeljima, ali i Kosti Petkoviću iz Novog Sada.
Novac koji su mnogi znani i neznani ljudi uplatili za lečenje njihovog anđela, Jelena i Vanja hteli su da usmere i za lečenje Kikinđanke Adrijane Milutinov. Iz određenih razloga, taj novac ipak će se preusmeriti za lečenje nekog drugog:
Nameravali smo to i ranije da učinimo, ali nam je bilo potrebno neko vreme da se sredimo. Iskreno, teško nam to polazi za rukom. Da nam nije Alekse, ne znam kako bismo. Počeo sam da radim. Na poslu moram da budem fokusiran. Jelena je kod kuće. Brine o našem Aleksi. Sin nam je jedina uteha. Pokušavamo da tugu ne pokazujemo ispred njega, ali nas često emocije savladaju, naročito Jelenu.
Velika praznina ispunila je naša srca. Ne mirimo se da smo bez Tise ostali za samo tri meseca. Kida mi se duša kad Jelenu vidim uplakanu. To što je ona preživela i videla, naročito u bolnici u Beogradu, trauma je od koje ne može da se oporavi. Potpuno razumemo neizvesnost koja izjeda srca roditelja Petre i Koste. Ovo je najmanje što možemo da učinimo- kaže Vanja.
Jeleni je najteže. Priznaje da je za nju vreme stalo 27. oktobra, kad joj je na rukama preminula Tisa. Dok se tihim glasom priseća svih detalja tokom desetodnevnog boravka u nemačkoj bolnici, ali i svega što je preživela ranije u Klinici za neurohururgiju Kliničkog centra Srbije, pa i trenutka kad je letos saznala da Tisa boluje od atipičnog teratoidnog rabdoidnog tumora mozga četvrtog stepena, neutešnoj majci suze ne prestaju da kvase lice.
Jelena se miri sa tužnom istinom da je izgubila Tisu. Priznaje da je osećaj praznine i tuge ne napušta. Svakodnevno odlazi na groblje do njene Tise. Najbolje je, priča kroz suze, razumeju majke koje su doživele istu sudbinu. Sa nekima od njih se čuje. Kad Aleksa zaspi, osami se i tuguje.
Grli ćebence koje još miriše na Tisu. Tim ćebencetom Tisa i Jelena pokrivale su se u Beogradu, docnije i u Augsburgu. Sa tim ćebencetom, Jelena zaspi iskidanim snom. Uz njega se budi, a noću plače. Pored ćebenceta, ostale su i Tisine fotografije… Dobrotu kolega medicinskih radnika, lekara i naših ljudi u Augsburgu nikad neću zaboraviti:
– Puno su mi pomogle Duška Pavlov, Sandra Kubet, Svetlana Cvetanović i mnogi drugi naši ljudi. Zdravstvena nega, ali i ljudska pažnja mojih nemačkih kolega posebna je priča. Činili su sve da Tisi i meni olaškaju te dane, a kako je vreme odmicalo, i da me pripreme za neizbežan rastanak. Do u najsitnijeg detalja sećam se svakog dana provedenog u Augsburgu, ali je jedan bio naročito upečatljiv:
– Klinika ima katoličkog sveštenika, koji nam je priredio posebno emotivno iznenađenje. Da li zbog njenog imena ili nečeg drugog, za moju ćerkicu svi su se vezali, pa i on. Sveštenik je doneo harfu i Tisi svirao. Čak je i pevao.
To me je veoma ganulo. Za rastanak od vašeg deteta niko i ništa ne može da vas pripremi, ali su se taj plemeniti čovek i osoblje bolnice zaista potrudili za moju milu devojčicu- teškom mukom ispričala je Jelena.
(foto, privatna arhiva)
