KIKINDA- Karolina Kosarenko iz Kikinde, samohrana majka petoro maloletne dece, uzrasta od 15 do dve i po godine, za život nateže kao sa praćkom. U trošnom stančiću, u ulici Braće Sredojev, Karolina živi poslednjih jedanaest godina. Stan je dobila na korišćenje dok se ne snađe, ali zbog nedovoljnih mesečnih primanja nikada nije uspela da ga dovede u red. Najproblematičniji je krov koji prokišnjava. Plafon je postao nestabilan i samo je pitanje trenutka kad će se obrušiti:
– Problem je bio kod odžaka. Htela sam da se skine, ali nema ko. Ja ne znam da ga popravim, a majstora da platim nemam. Plafon je propao, ne možemo da živimo tu. Noću bi trebalo da dežuram. Ne daj bože deci da se nešto desi dok sam na poslu. Prošlog petka, kad sam došla s posla, sedela sam u dvorištu i čula kako se crep lomi, a krov puca.
Bila sam u šoku, plakala sam, nisam znala kome da se obratim. Deca i ja smo tri noći spavali u dvorištu. Onda nam je dodeljen stan na korišćenje, dva ulaza dalje od ovog- jada se Karolina.
Međutim, ni dodeljeni stan ne ispunjava elementarne uslove života. U kući postoji jedna česma, kupatila nema. Spavaju u jednoj sobi, a zidovi iziskuju ulaganje:
– Treba i tu ulagati, ne znam šta pre da se radi, zid u sobi ili onaj prema ulici. Trebalo bi godinu dana da sakupljam pare da bih zakrpila sve rupe koje postoje. Opet je to jedna soba za nas šestoro. Volela bih da imamo bolje uslove za život. Ne znam kome da se obratim, ko bi mogao da mi izađe u susret i da dobijemo smeštaj. Deca su pametna, nisu problematična i zaslužuju da imaju normalno detinjstvo- rekla je ona.
Karolina je pre četiri meseca počel da radi kao spremačica u jednoj školi u Kikindi. I dalje se ne libi da radi sezonske poslove kad god može. Njena zarada i dečiji dodatak pokriju troškove odgajanja i školovanja petoro dece, ali nisu dovoljna za rešavanje stambenog problema.
Zbog dotrajalog krova, strahuju i Karolinine komšije. Vele da će, ako se obruši njena tavanica, poput domino efekta, stradati i njihovi krovovi. Dok većina njenih vršnjakinja mašta o novim lutkama, možda biciklu ili kompjuteru, Saška (11) sanja da ima kuću koja ne prokišnjava, svoju sobu i kupatilo. Ona pohađa OŠ “Sveti Sava”, vrlo dobra je učenica, a od rođenja živi u jednom od socijalnih stanova, koji je njena majka dobila na korišćenje. Saškine želje su skromne:
– Želela bih da imam svoju sobu i lepu kuću, normalne uslove za život. Kad bi mi se to ostvarilo, mogli bi drugari da mi dolaze. Ovako nemam gde da ih dovedem- rekla je ona i stidljivo dodala da ne želi da se fotografiše. Sve vreme tokom razgovora, devojčica nije skidala osmeh s lica, jer i pored loših stambenih uslova, njena majka se trudi da Saški, njenoj braći i sestrama obezbedi koliko toliko normalno detinjstvo.
