KIKINDA- Naš grad u velikom umetničkom srcu Milenka Pavlova zauzima posebno mesto. Isti je slučaj i sa nekim, njemu dragim ljudima.
Nedavno gostovanje s predstavom “Samo da ti kažem koliko te volim”, rađenoj po noveli poznatog italijanskog pisca Antonija Amura, bila je prilika da o tome razgovaramo s našim sjajnim glumcem, komšijom i nekadašnjim sugrađaninom. Milenko Pavlov je rođen je u Srpskoj Crnji. Jedno vreme živeo je u Kikindi. Tog perioda rado se seća:
– Voleo bih češće da dolazim u Kikindu. Ovde se uvek osećam kao domaćin. Radio sam puno predstava sa ansablom Narodnog pozorišta. Iza nas je puno festivala, putovanja, gostovanja, lepih druženja… “Kako Banat kroz rodoljublje ide” jedna je od njih. Interesantan stvar je sa predstavom “Pa, izvolte u Sakule”. U njoj sam igrao oca, a 30 godina ranije, u istoj sceni, sina sa zrenjaninskim pozorištem.
Sa puno emocija, Milenko Pavlov prisetio se nekih lepih druženja, pa i proslave rođendana na čuvenom Letkovom salašu. Na čuvenom salašu kod čuvene ćuprije “Devet grla” carski ga je ugostila Julijana Ladičorbić. Uživao je, poput još nekih glumaca i političara, naš sagovornik u čuvenim Juliškinim gibanicama, krofnama, makovnjačama i ostalim mezetlucima:
– Mokrin je, naravno, bio nezaobilazan, baš kao i druženja sa pokojnim Saletom (Češljevićem prim. aut). Jednom smo bili na svinjokolju. Sale je uzeo tamburu i zapevao. Pozvali su me neki drugari iz Zemuna. Kad su čuli šta radim, odlučili su da se i oni late posla, budući da su “svinjskog Srema”. Imali su samo jednu želju, da im recitujem čuvenu “Vojvodinu”. Jednom prilikom je neke moje drugare, biznismene iz Novog Sada, zainteresovalo šta to ja radim u Kikindi. Pozvao sam ih da dođu autobusom i da ponesu piće.
– Rekao sam im da ne mogu da ih napojim, ali da mogu da ih naranim. Tako je i bilo. Posle predstave smo sedeli u pozorišnom klubu. Dao sam im leba i masti, čvaraka i kobasice. Bili su oduševljeni. Nisu prestajali da govore da su to jeli još u detinjstvu. Svirali su nam tamburaši, a žene su ih u pola tri ujutro molile da krenu kući.
Onda sam im rekao: “Mi Banaći to tako, a vi kako god. Pa, gledajte da nam vratite”. Samo smo jednom Milan Prunić Duma i ja išli kod njih. Nije važno. Bitno je da smo ih lepo ugostili. Meni kao domaćinu, srce je bilo puno. I zato volim da kažem da je ovde moja druga kuća- poručio je Milenko Pavlov.
(foto, Čedomir Vujanić)
