KIKINDA- O zadržavanju reči, unutrašnjoj cenzuri i strahu da budemo ono što jesmo. Da li ti je poznata sledeća situacija. Nešto misliš, osećaš, vidiš, ali ne izgovoriš? Ne zato što nemaš šta da kažeš, nego zato što se u tom trenutku nešto u tebi stegne. Prećutiš, klimneš glavom i pristaneš, iako se ne slažeš.
I onda posle, u sebi, kreneš da analiziraš:
„Zašto nisam rekao?”, Zašto opet ćutim?“
„Zašto uvek pustim druge, a sebe stisnem?“,
„Kako to da svi drugi imaju pravo da kažu šta misle – a ja ne?“.
Zašto ljudi ovo rade?
Ovo ustručavanje da izgovorimo ono što mislimo često je povezana sa ranijim iskustvima u kojima je izražavanje mišljenja bilo kažnjavano, posramljivano ili doživljeno kao opasno. Obično zadržimo za sebe misli, ideje, neslaganje zbog sledećih razloga:
1.Straha da će neko da se naljuti.
Ako kažem šta mislim, ugroziću mir. Bolje da ćutim nego da izazovem problem.
2.Straha da ćemo biti odbačeni.
Ako se ne slažem s njima, prestaće da me vole, neće me prihvatiti.
3.Uverenja da naše mišljenje nije važno.
Ko sam ja da nešto kažem? Možda nije pametno. Možda će ispasti glupo.
4.Navike ugađanja.
Ako se stalno prilagođavam, biću bezbedan. Tako sam naučio da me ljudi vole kad ne pravim probleme.
5. Loših ranijih iskustava.
Možda si nekada rekao šta misliš i doživeo podsmeh, odbacivanje, kaznu. Tada si naučio: ćutanje je sigurnije.
Koju cenu plaćama za ućutkivanje samog sebe?
Kad duže vreme ućutkuješ samog sebe počinješ da se osećaš nevidljivo.Raste osećaj nezadovoljstva i frustracije.Ljudi ne znaju šta ti zapravo treba, jer im nisi rekao. Gubiš osećaj autentičnosti, kao da više ni sam ne znaš šta ti je važno. Ponekad iznenada „pukneš“ jer potisnuto ne nestaje, nego se gomila.
Može li se to promeniti?
Da, i to je proces koji zahteva rad na sebi. Potrebno je da:
1. Prvo primetiš obrazac.
Kad si tačno počeo da ćutiš? U kojim situacijama? Prema kojim ljudima? To je prvi korak.
2. Otkriješ šta tačno misliš da će se desiti ako kažeš svoje mišljenje.
Hoće li te odbaciti? Naljutiti se? Kritikovati? I koliko je to realno da se zaista tako desi , a koliko strah iz prošlosti koji si generalizovao na ceo svet oko sebe?
3. Kreneš sa malim koracima.
Ne moraš odmah da se “suprotstaviš” svima. Počni da izražavaš stav u sigurnijim odnosima.
4. Razumeš da imaš pravo da misliš drugačije.
I da neslaganje nije isto što i konflikt. Ljudi mogu da imaju različita mišljenja i da se i dalje poštuju.
5. Učiš da izdržiš neprijatnost.
Na početku ćeš možda osećati nelagodui i to je zbog toga što radiš nešto novo.
Poruka za kraj
Što duže ćutiš, to manje ljudi zna ko si. A i tebi samom postaje teže da prepoznaš šta ti zaista jeste važno. Podseti se da imaš pravo da kažeš šta misliš. Imaš pravo da postojiš u razgovoru, u odnosu, u situaciji. Tvoje mišljenje nije smetnja. To si ti.
Tatjana Tanović, psiholog i psihoterapeut Centra “Poveži se”. Ulica Jovana Jovanovića Zmaja 47. Kontakt telefon 069- 435 26 86. Njene stručne savete i preporuke objavljivaćemo subotom.
