KIKINDA– Zvuči poznato? „E, da sam drugačije”. „E, da nisam to rekao“. „E, samo da se to nije desilo“. „E, da sam znao šta će biti“.
To su one rečenice koje se javljaju kad ostaneš sam, kad prestanu obaveze i ometanja, i kad ti mozak krene da prebira po prošlim događajima bez obzira da li su se desili tih dana ili pre dva meseca. Ponovo prolaziš kroz situacije ili njene delove. Pitaš se šta bi bilo da si postupio drugačije. Vraćaš se na trenutke koje ne možeš da promeniš. Umesto mira, u glavi kreće napetost i preispitivanje bez prestanka.
Reč je o ruminaciji
U psihologiji, ovakav način razmišljanja zove se ruminacija- uporno vraćanje na iste misli i događaje, bez napretka, bez stvarnog zaključka. Umesto da razumemo šta se desilo i idemo dalje, mi ostajemo zaglavljeni u istom mestu, kao u mentalnoj klopci.
A javlja se zato što imamo osećaj da je moglo biti drugačije. Zato što mislimo da bismo možda izbegli bol, neprijatnost, gubitak, da smo uradili nešto drugo. I najčešće, zato što nismo u miru s tim kako su se stvari završile.
Zašto to ljudi rade?
– Jer pokušavamo da povratimo kontrolu nad nečim što je prošlo.
– Jer imamo osećaj odgovornosti , i kad treba, i kad ne treba.
– Jer se bojimo da ćemo ponoviti grešku, pa analiziramo do besvesti.
– Jer verujemo da će nas samokritika naučiti pameti.
Ali istina je da nas većina tih misli ne vodi ka rešenju. Vodi nas ka krivici. I stvara osećanje da nismo dovoljno dobri.
Koje su posledice?
– Osećaj krivice koji ne prolazi
– Sumnja u sopstvene odluke
– Odugovlačenje i izbegavanje novih koraka
– Nisko samopouzdanje
– U nekim slučajevima- teskoba, pa i depresija
Ljudi se zatvore. Prestanu da pokušavaju. Umesto da greške vide kao priliku za rast i učenje, vide ih kao ličnu sramotu.
Kako da se čovek izvuče iz toga?
- Prihvati da tada nisi znao ono što znaš sada. Možda bi danas uradio drugačije. Ali tada si postupio kako si umeo, sa onim što si imao.
- Prepoznaj da se kajanje često zasniva na „idealnoj verziji“ događaja. Ali nijedna situacija nije crno-bela. Uvek ima više faktora nego što se sećamo.
- Postavi sebi bolje pitanje. Umesto: „Zašto sam to uradio?“, probaj: „Šta sam tada mislio, i šta mogu da naučim iz toga?“
- Razdvoji postupak od identiteta. Napraviti grešku ne znači da si ti greška. To znači da si pokušao.
- Postavi granicu ruminaciji. Ako primetiš da se misli vrte, a ne vode nikud , napravi pauzu. I fizički i mentalno.
- Razgovaraj. Kada misli ostanu u glavi, one rastu. Kada se izgovore- gube moć.
Poruka za kraj
Možda si rekao nešto pogrešno. Možda si ćutao kad je trebalo da kažeš. Možda si izabrao pogrešan posao, pogrešan trenutak, pogrešan odnos. Možda jesi. I to je već gotovo. Ali danas imaš šansu da postupiš drugačije. I ta šansa ne postoji ako sam sebe stalno držiš u istom krugu. Zato sledeći put kad pomisliš „E, da sam…“, zastani. I pitaj se: „A šta mogu sad?“ To je pitanje koje te pomera. Sve ostalo te drži na mestu.
Tatjana Tanović, psiholog i psihoterapeut Centra “Poveži se”. Ulica Jovana Jovanovića Zmaja 47. Kontakt telefon 069- 435 26 86. Njene stručne savete i preporuke objavljivaćemo subotom.
