KIKINDA- Da ljubav ne boli! Iako nasilje u partnerskim odnosima ne nastaje iz jednog uzroka, o čemu sam pisala u prvom delu serijala, danas se fokusiramo na ličnost nasilnika kao jednom od segmenata složenog mehanizma nasilja.
„On me samo jako voli, zato mi i ne dozvoljava da idem na posao“. „Sama sam kriva zato što me je premlatio“. „Pa samo joj je opalio šamar, verovatno je zaslužila“. Ovo „samo“ ima svoje ime. Ovo „samo“ je nasilje.
I svaki put kada ga nazovemo drugim imenom, ono raste, menja oblik i postaje teže za prepoznati. Nasilje se najčešće normalizuje kroz rečenice, opravdanja i tišinu. Dok se spolja čini kao „privatna stvar“, iznutra razara osobu, porodicu i zajednicu.
Zato danas nastavljamo serijal “Da ljubav ne boli” i otvaramo pitanje: ko su nasilnici i koje osobine ličnosti najčešće stoje u osnovi njihovog ponašanja?
Duboka nesigurnost i potreba za kontrolom
Nasilnici često spolja deluju samouvereno i sigurno u sebe, ali ispod toga se krije snažna nesigurnost i strah od gubitka kontrole. Kako bi prikrili osećaj unutrašnje slabosti, koriste preteranu kontrolu nad partnerkom kao način da povrate stabilnost i moć. Kontrola im služi kao osiguranje protiv svega što doživljavaju kao pretnju- partnerkine želje, mišljenje, uspesi, kontakt sa drugim ljudima.
Smanjena empatija
Mnogi nasilnici imaju teškoću da prepoznaju ili uvaže tuđa osećanja. Partnerkin bol ne doživljavaju kao važan ili relevantan, ili ga čak tumače kao manipulaciju i provokaciju. Zbog toga lakše opravdavaju svoje postupke i lakše prelaze granice, jer emocionalna posledica za drugog ne ulazi u njihovu mentalnu kalkulaciju.
Impulsivnost i teškoća u regulaciji besa
Nasilnik često ima nagle, intenzivne reakcije; bes se javlja brzo, snažno i često nesrazmerno povodu. Teškoća u samoregulaciji dovodi do toga da se neprijatna osećanja izlivaju ka partnerki kroz viku, pretnju, zastrašivanje ili fizičku agresiju. Ovo nije pitanje gubitka kontrole, već način na koji nasilnik vrši kontrolu.
Poverenje shvaćeno kao posedovanje
Za mnoge nasilnike poverenje ne znači uzajamnost, već potpunu kontrolu i lojalnost. Oni ne razlikuju poverenje od posedovanja, pa partnerkinu slobodu doživljavaju kao pretnju. „Ako me voliš, nećeš imati potrebu da…“ „Ako ti je stalo, onda moraš da…“ U ovim uverenjima nema uzajamnosti- postoji hijerarhija i „pravo jačeg“.
Iskrivljeno uverenje o polnim i partnerskim ulogama
Ovo su uverenja naučena kroz porodicu i kulturu. „Muškarac je glavni, a žena sluša“. „Autoritet je muška dužnost, a partnerkina želja i neslaganje je nepoštovanje“. Kada su ova uverenja duboko usađena, nasilje postaje alat za održavanje „reda“ i „discipline“.
Spoljašnji šarm, unutrašnja manipulacija
Nasilnici često imaju razvijen socijalni šarm i žele da ostave utisak kulturnog, empatičnog ili „divnog“ partnera. Ali u bliskom odnosu pojavljuje se manipulativnost: idealizacija pa omalovažavanje, obećanje pa kazna, šale koje ponize, komentari koji podriju samopouzdanje. To stvara emocionalnu zbunjenost i otežava žrtvi da prepozna šta se zaista dešava.
Poruka za poneti
Svaki put kada se nasilje ne prepozna,ili ignoriše i ne zaustavi, ono ima tendenciju da raste i eskalira. Kreće se od izolacije ka kontroli, od kontrole ka psihičkom zlostavljanju, od psihičkog ka fizičkom, a ponekad i ka najtragičnijim ishodima. Upravo zato razumevanje je prvi korak i ključna prepreka na putu ka zaustavljanju povreda, trajnim traumama ili, u najtežim slučajevima, smrtnim ishodima. Nazovimo nasilje njegovim oravim imenom!
Napomena: U tekstu se koristi imenica muškog roda radi jednostavnijeg čitanja. Iako i žene mogu biti počinioci, statistički podaci ukazuju da se većina slučajeva partnerskog nasilja odnosi na muškarce kao izvršioce.
Tatjana Tanović, psiholog i psihoterapeut Centra “Poveži se”. Ulica Jovana Jovanovića Zmaja 47. Kontakt telefon 069- 435 26 86. Njene stručne savete i preporuke objavljujemo subotom.
