STOKHOLM- Antologijska replika iz čuvenog filma “Lepa sela, lepo gore”, u uslovima pandemije koronavirusa, verodostojno ne odslikava život u Švedskoj. Kamo sreće da je drugačija. To za GRADSKI kaže naša sugrađanka Helena Konstantinov. Priča nam kako se njena porodica i Šveđani bore protiv COVID-19:
-Prema poslednjim podacima, potvđeno je 6.443 slučaja, a 373 osobe su preminule. Verovatno je brojka veća, jer testiraju samo one sa težim simptomima. To hoće da menjaju, pa da počnu da testiraju više njih i ranije. Mi smo dobro. Nismo uplašeni i zabrinuti. Čuvamo se i nadamo najboljem. Drugo i ne možemo da uradimo.
Sin Nikola, koji ide u srednju kuvarsku školu, već tri nedelje prati nastavu od kuće. Vukašin i Katarina su osnovci. Ovde škole nisu zatvorene, ali ih u poslednje dve nedelje nisam slala, nego su nastavu pratili online. Muž je u firmi uglavnom sam, nema mnogo kontakata sa ljudima na poslu. Ja radim u kancelariji, u glavnoj filijali Lidla. Nas su podelili na tri tima, u dve odvojene zgrade i na rad od kuće. Puno firmi se prebacilo na rad od kuće.
Ljudi se definitivno manje kreću, ali ne vlada neka panika. Mišljenja o tome da li je Švedska na pravom putu sa korona strategijom su podeljena. Zavod za javno zdravlje tvrdi da žele da ublaže krivulju na dijagramu. Svesni su da će mnogi biti bolesni, ali žele da to rasporede, da se zdravstveni sistem ne bi urušio. Premijer i ostali iz vlade obratili su se javnosti nekoliko puta, smirenim tonom i sa preporukama, nikako sa naredbama. Kralj se takođe obratio javnosti, moleći narod da se ujedini i bude jak- kaže Helena i dodaje da se njen najstariji sin Nemanja u Srbiji nalazi od 17. marta:
-Na žalost, on nije dobio produžetak radne dozvole, jer su prethodni poslodavci napravili grešku u njegovoj papirologiji. Imigraciono to ne toleriše. Vratio se u Srbiju na početku krize. Na aerodromu nije bilo nikakve provere, merenja temperature i slično. U malom hodniku, gde su pomešali sve putnike iz raznih aviona, i raznih zemalja, moj sin je satima čekao da dobije papir o trajanju kućnog karantina, sa nekim kratkim instrukcijama. Pomislila sam: ako nije imao virus, sad ga je dobio. Sa aerodroma je otišao pravo kod moje mame. On je na spratu, mama u prizemlju. Nemanji je karantin produžen i sad traje ukupno 28 dana. Svakog dana policija ga zove ili posećuje.
Sin kaže da su jako ljubazni, pričaju sa njim, pitaju kako je i bodre da izdrži još malo. Nadamo se da ćemo moći da odradimo proces dobijanja nove radne i boravišne dozvole. Novi poslodavac je rad da mu pomogne i da ga čeka.
Zato sam ogorčena na tekstove o “neodgovornoj dijaspori”. Iza svakog čoveka, koji se vratio, stoji neka priča. Mnogi su radili honorarne poslove i na sat. Gubitkom posla, automatski su izgubili radne dozvole. Ima i onih koji su poslati na prinudne odmore, a porodice im ostale u Srbiji. Mnogi su, na žalost, radili na crno. Tako da, dragi moji Kikinđani, ne sudite dijaspori dok “ne prošetate u njihovim cipelama”- zaključuje Helena.
(foto, privatna arhiva i GRADSKI)
