KIKINDA- Samopovređivanje mladih često ostaje skriveno dugo pre nego što ga roditelji, nastavnici ili druge bliske osobe primete. Posekotine, ogrebotine, opekotine ili udaranje sopstvenog tela mogu izazvati strah i zbunjenost kod odraslih, dok mladoj osobi samopovređivanje često predstavlja način da se izbori sa osećanjima i unutrašnjom napetošću koje u tom trenutku ne ume drugačije da reguliše.
Nesuicidalno samopovređivanje označava namerno nanošenje povrede sopstvenom telu bez suicidalne namere. Najčešće se javlja tokom adolescencije i može imati različite oblike- zasecanje ili grebanje kože, udaranje, nanošenje opekotina, ujedanje ili druge načine povređivanja tela. Važno je ozbiljno shvatiti svako samopovređivanje. I kada nema suicidalne namere, ponavljanje ovakvog ponašanja povezano je sa povećanim rizikom za kasnije suicidalno ponašanje, zbog čega je potrebna stručna procena.
Zašto se mlada osoba samopovređuje?
Za odraslu osobu može biti teško da razume kako fizički bol može nekome doneti olakšanje. Ali upravo je to jedna od najčešćih funkcija samopovređivanja. Mlada osoba može osećati toliko intenzivan strah, bes, napetost, tugu ili unutrašnji nemir da ne zna kako da ih reguliše. Nakon povređivanja intenzitet tih osećanja može nakratko da se smanji. Samopovređivanje tada postaje način brzog prekidanja emocionalne preplavljenosti.
Kod nekih mladih prisutan je sasvim drugačiji doživljaj – praznina, utrnulost, osećaj da „ništa ne osećaju“. Fizički bol tada može postati način da ponovo nešto osete, da vrate osećaj prisutnosti ili kontrole. Samopovređivanje ponekad ima i interpersonalnu funkciju. Mlada osoba njime može pokušavati da saopšti ono za šta nema reči, da pokaže koliko joj je teško, da prekine nepodnošljivu konfliktnu situaciju, dobije pomoć koju drugačije ne ume da zatraži ili izbegne situaciju i obavezu koju u tom trenutku doživljava kao pretešku – na primer odlazak u školu, suočavanje sa konfliktom ili neku drugu zahtevnu situaciju.
Zato roditelji i drugi odrasli ne treba da usmere pažnju samo na povredu koju vide. Potrebno je da pokušaju da razumeju šta mlada osoba proživljava, šta prethodi samopovređivanju i koju funkciju takvo ponašanje za nju ima.
Koji znaci mogu ukazivati na samopovređivanje?
Samopovređivanje se najčešće odvija u tajnosti, pa je verovatnoća da će roditelj neposredno primetiti trenutak povređivanja mala. Mnogo češće će prvo uočiti tragove na telu ili promene u ponašanju koje mogu ukazivati da se nešto događa. Roditeljima znak za dodatnu pažnju mogu biti učestale neobjašnjene posekotine, ogrebotine, modrice ili opekotine, nošenje odeće koja stalno prekriva određene delove tela, čak i kada vremenske prilike tome ne odgovaraju, izbegavanje presvlačenja pred drugima, neuobičajeno dugo i učestalo zadržavanje u kupatilu ili drugim prostorijama u kojima mlada osoba može biti sama, povlačenje, nagle promene raspoloženja ili izražena napetost.
Ponekad se menjaju i školsko funkcionisanje, odnosi sa vršnjacima, san, interesovanja ili uobičajene aktivnosti deteta. Nijedan od ovih znakova sam za sebe ne znači da se mlada osoba samopovređuje, ali promena u ponašanju koja traje ili se pojačava jeste razlog da joj se približimo i pokušamo da saznamo šta joj se događa. Posebnu pažnju zaslužuju mladi koji su izloženi vršnjačkom nasilju, intenzivnim konfliktima, socijalnom odbacivanju ili drugim hroničnim stresovima.
Kako reagovati na samopovređivanje mladih
Prva reakcija odraslog je veoma važna. Roditelj može biti preplašen, ljut, šokiran ili potpuno zatečen. Pre nego što pokuša da pomogne detetu, važno je da sam uspe da izdrži sopstvenu uznemirenost dovoljno da njegova emocija ne preuzme razgovor. Detetu je u tom trenutku potreban roditelj koji može da ostane emocionalno prisutan, da prihvati činjenicu da se nešto ozbiljno događa i da bude dovoljno stabilan da čuje ono što mlada osoba pokušava da saopšti. To znači pokušati da se samopovređivanje ne doživi samo kao neprihvatljivo ponašanje koje što pre treba zaustaviti, već kao znak da mlada osoba trenutno nema dovoljno dobre načine da reguliše ono što oseća ili da se izbori sa situacijom u kojoj se nalazi.
Roditelj može biti koristan kada:
- pokaže stvarnu zainteresovanost da razume šta prethodi samopovređivanju i šta mlada osoba tada doživljava;
- može da sasluša njen strah, bes, stid, tugu ili osećaj praznine bez trenutne potrebe da to popravi, ospori ili umanji;
- uspe da razdvoji sopstveni strah od potreba deteta i ne reaguje isključivo iz panike;
- mladom čoveku ostavi osećaj da nije sam sa onim što mu se događa;
- prihvati da rešavanje problema podrazumeva proces, a ne jedno obećanje da se povređivanje više neće ponoviti;
- zajedno sa mladom osobom potraži stručnu pomoć i ostane deo njene mreže podrške.
Kritika, kažnjavanje, sramoćenje ili stalna kontrola tela lako mogu dovesti do toga da mlada osoba sledeći put povrede bolje sakrije i prestane da govori o njima. Cilj nije samo ukloniti mogućnost povređivanja, već pomoći mladoj osobi da razvije druge načine regulisanja emocija, rešavanja konflikata i traženja pomoći.
Šta može da uradi škola?
Nastavnici, razredne starešine, školski psiholozi i pedagozi nekada prvi primete problem ili im se učenik prvi poveri. I ovde je prva reakcija veoma važna: ostati smiren, saslušati učenika, pokazati zainteresovanost i ozbiljno shvatiti ono što govori. Informaciju o samopovređivanju ne treba pretvarati u temu među učenicima niti detaljno razgovarati o načinima na koje se neko povređuje. Škola treba da ima jasan postupak zaštite učenika, da uključi stručnu službu i da, u saradnji sa mladom osobom, obavesti roditelje i proceni potrebu za dodatnom stručnom pomoći. Kada se u školi govori o samopovređivanju, preporuka je da se ne prikazuju niti detaljno opisuju konkretni načini samopovređivanja, sredstva koja se koriste, povrede, krv ili druge pojedinosti. Fokus treba da bude na prepoznavanju psiholoških teškoća, razlozima zbog kojih se samopovređivanje javlja i informacijama kome mlada osoba može da se obrati za pomoć.
A ako si ti mlada osoba koja se samopovređuje?
Ako se povređuješ, važno je da ne ostaneš sam ili sama sa ovim problemom. Pokušaj da izabereš jednu odraslu osobu kojoj možeš da kažeš šta se događa – roditelja, nastavnika kome veruješ, školskog psihologa ili pedagoga, psihologa, psihoterapeuta, lekara ili neku drugu odraslu osobu koja ume da sasluša. Ne moraš odmah umeti da objasniš zašto to radiš. Dovoljno je da kažeš da se povređuješ i da ti je potrebna pomoć. Pravovremena podrška povećava mogućnost da mlada osoba postepeno napusti samopovređivanje kao način suočavanja sa teškoćama.
Tatjana Tanović, psiholog i psihoterapeut Centra “Poveži se”. Ulica Jovana Jovanovića Zmaja 47. Kontakt telefon 069- 435 26 86. Njene stručne savete i preporuke objavljujemo subotom.
