KIKINDA- Roditelji koji imaju poteškoće da odlučno postavljaju pravila, zahteve i očekivanja, kao i da ih odlučno sprovode obično su brižne, osetljive osobe koje veoma nežno i predano vole svoju decu. Sve ove osobine u značajnoj meri su bitne, ali ne i dovoljne za dobre roditeljske veštine.
Ono što stvara teškoće u uspostavljanju autoriteta jeste što su po pravilu ovi roditelji skloni preteranom preispitivanju, koje ih može dovesti u nesigurnost i sprečiti odlučnost (hoće li me voleti ako mu zabranim; hoće li imati traume ako ga rastužim; možda će misliti da ga ne volim ako ima svoje obaveze; ako se dete povredi- ja sam loš roditelj…)
Dilema: hoće li me i dalje voleti?
Česta dilema koje imaju popustljivi roditelji jeste da li će ih dete voleti ako od njega zahtevaju poslušnost. Strah od gubitka detetove ljubavi jedan je od kamena spoticanja u usvajanju autoritativnih veština. Iako su osećanja pri suočavanju sa detetovim nezadovoljstvom neprijatna, imajte na umu da je detetu potreban neko ko zna da ga vodi kroz život, neko ko zna jasno da saopšti šta je poželjno ponašanje. Treba mu jak i siguran roditelj. Pravila su ta koja deci daju slobodu i sigurnost. Volela bih da razmislite o sledećem: disciplinovanje i ljubav se međusobno ne isključuju. Čvrsta ljubav je sposobnost da prema deci budete ljubazni, da ih razumete i istovremeno budete u stanju da postavite jasna pravila i da ih se pridržavate.
Uverenje: moje dete mora da ima bezbrižni život, bez neprijatnih iskustva
Ovo uverenja je česta prepreka roditeljskom autoritetu. Ako zastupate ovakav stav, pitajte se da li je ikada postojao bar jedan život koji je bio pošteđen povremenog razočarenja, patnje, boli, tuge, teškoće, nezadovoljstva, neprijatnosti… Svega onoga od čega želite da zaštitite svoje dete. Koji ste odgovor dobili? Postupajući u skladu sa ovim uverenjem, roditelji drže dete na zlatnoj tacni misleći da čine dobro detetu. Namera je jedno, a efekat? Recimo da postoji velika verovatnoća da se kao odrasla osoba, dete ovih roditelja neće najbolje snalaziti u životu. Neće razviti veštine potrebne za savladavanje životnih zadataka, jer su se roditelji uvek poturali umesto njega.
Procena detetovih mogućnosti
Autoritet često zataji i pri precenjivanju detetovih mogućnosti, usled nepoznavanja razvojnih karakteristika deteta. Ne znajući za šta je dete misaono i emotivno sposobno, roditelji postavlaju pred dete različita neodgovarajuća očekivanja na koje dete nije u mogućnosti da odgovori. Tu detetovu nemogućnost, roditelji tumače kao neposlušnost, teranje inata i namerno nesarađivanje.Tada se dešava da roditelji posle dužeg nastojanja da postignu ono što žele, postanu iscrpljeni i umorni od uvek istih bezuspešnih pokušaja. U takvim situacijama, iscrpljeni i sa oslabljenim kapacitetima roditelji često pobesne i reaguju na neodgovarajući način: galame, vređaju, drmusaju dete , tuku ga. Nakon toga se osećaju još gore, izjeda ih osećanje krivice i tuge.
Uznemirenost detetovom ljutnjom
Jedan od razloga povlačenja roditelja pred decom jeste i nelagodnost i uznemirenost koju roditelji osećaju pred detetovom ljutnjom, odnosno nesnalaženje roditelja u situacijama kada su deca ljuta. Prirodno je da se deca ljute. Kada roditelj zahteva od deteta da promeni ponašanje, dolazi do sukoba potreba (detetovih i roditeljevih), gotovo je sigurno da dete neće biti zadovoljno i neće rado i srećno pristati na te zahteve (važno je da znate da to što u tom momentu nije srećno i zadovoljno neće mu štetiti). Jednostavno rečeno, kada se roditelj postavi autoritativno i nešto zahteva od deteta, treba da je spreman na to da u tom trenutku neće biti detetova omiljena osoba (i to je OK), te da će dete biti ljuto.
Ukoliko je roditelj stabilan i siguran, on se neće osetiti ugroženim zbog detetove ljutnje. Korigovaće neprihvatljive načine ispoljavanja ljutnj (udaranje, čupanje, lomljenje, bacanje…), ali samo osećanje ljutnje ne treba da uznemirava. Ako je roditelj nesiguran, jer ljubav izjednačava sa prihvatanjem (ovo uverenje je nerealno i može da nanese štetu u odnosu roditelj- dete), ono na deteovu ljutnju i nezadovoljstvo može reagovati na dva moguća načina: ili će se sam razbesneti, ili će se povući i popustiti detetu.
Uznemirenost sopstvenom ljutnjom
Veoma često, roditelj koji strepi od detetove ljutnje i sam ima problem sa sopstvenom ljutnjom. Bilo bi korisno posvetiti se preispitivanju sopstvenog osećanja ljutnje i načina ispoljavanja. Kada zataji roditeljski autorit, pate i dete i roditelji. Ako i u vašem u odnosu roditelj – dete, dete ima vlast i veću moć- to je zato što ste mu vi dali tu moć. Dobra vest je to da ono što ste dali, možete i da uzmete. To će biti obostrana dobit, i za vas i za vaše dete.
Tatjana Tanović, psiholog i psihoterapeut Centra “Poveži se”. Ulica Jovana Jovanovića Zmaja 47. Kontakt telefon 069- 435 26 86. Njene stručne savete i preporuke objavljivaćemo subotom.
