KIKINDA- Drago Božičić (60) iz Kikinde, godinama živi u bunkeru na periferiji grada, tik kraj železničke pruge i puta za Banatsko Veliko Selo. Nije uvek bilo tako. Imao je Drago pristojan dom i suprugu, ali je krenuo stramputicom. Potvrđuje da ga je alkohol odvojio od porodice i doveo u mračan i hladan bunker. Bez ličnih isprava i elementarnih uslova za život, Drago se izdržava tako što sakuplja limenke i plastičnu ambalažu:
– Evo, vidite. Ovo je ambalažu koju sakupljam i prodajem. Od tog novca kupim nešto da pojedem i popijem. To ti je moj život. Znam da je moglo bolje i više, ali eto… – sleže ramenima Drago. Umesto odgovora na pitanje da li je razmiljšao da se nekome obrati za pomoć, pogledom seče po nepreglednom ataru i priseća se da je u ovaj deo Banata iz Prnjavora stigao 1972. godine:
– Bio sam oženjen, ali me je žena isterala iz kuće. Za sve je kriv alkohol. Žena više to nije mogla da trpi. To je istina, nemam šta da krijem. Tako sam stigao i do ovog bunkera. U njemu sam načeo jedanaestu godinu samotnog života. Leti je u bunkeru još i podnošljivo, a zimi… Kao u grobnici. Noći su duge i teške- nevoljno priznaje Drago i nastavlja:
– Komšija Dragiša jedini me ponekad obiđe. Svrati da vidi da li sam živ i zdrav. Njegova kuća je s one strane pružnog prelaza. Nisam lopov, ali sam četiri puta bio u zrenjaninskom zatvoru. Uvek sam tamo završavao jer nemam lična dokumenta. Drug moj, to je moja priča. Ne ljutim se na nikog – kaže Drago. Voleo bi, dodaje on, da ima neku polovnu kamp prikolicu, pa da konačno napusti bunker. Ne veruje da će se to desiti jer je odavno prestao da se nada bilo čemu:
– Drug moj, da znaš, ima još dobrih ljudi. Davno beše, ali jedan vlasnik pekare čuo je za mene. Rekao mi je da slobodno dolazim u pekaru da nešto pojedem. Bio sam samo jednom. Nisam mogao više. Kako ću, drug moj? Sramota je- priznaje Drago. U kikindskom Centru za socijalni rad od nas su saznali da u prastarom bunkeru već godinama živi čovek.
U neverici su se zaputili do bunkera. Tamo je bio i Drago, ali nije želeo sa izađe iz bunkera. Kao razlog naveo je da ga bole noge. Iako su mu predočene mogućnosti socijalnog zbrinjavanja i pomoći, Drago nije bio voljan da sarađuje sa socijalnim radnicima. Iz ove ustanove podvlače da su voljni da mu pomognu i da će, kako su rekli, uložiti napore da se to i desi.
