KIKINDA- Advokat i političar, jedan od najglasnijih kritičara aktuelne vlasti i čovek koji u Beogradu sa ponosom ističe da je iz Kikinde i Vojvodine. Nakon završenih studija karijeru je nastavio u prestonici, ali rodni grad, kako kaže, nikada nije zaboravio. O odrastanju u Kikindi, sećanjima na mladost i aktuelnim političkim temama razgovarali smo sa Aleksandrom Olenikom, advokatom i potpredsednikom Lige socijaldemokrata Vojvodine:
– Odrastao sam u Mikronaselju, u zgradi pored OMV pumpe. Nakon Osnovne škole “Feješ Klara”, upisao sam Tehničku školu “Mihajlo Pupin”, a potom Pravni fakultet u Novom Sadu. Manje vremena mi je trebalo da završim fakultet nego srednju školu (smeh). Koliko je mašinstvo bilo promašaj, Pravni fakultet je bio pun pogodak. U Beogradu sam se obreo gotovo slučajno, sa četkicom za zube, i ostao do danas.
Kakva su sećanja na mladalačke dane i rodni grad s kraja osamdesetih godina prošlog veka?
Deo sam generacije koja se seća kako se nekada dobro živelo u Kikindi. Kad je porodica mogla pristojno da živi od dve prosečne plate. Moji roditelji su radili u “Angroprometu”. Sećanja su mi romansirana i lepa, ali su usledile nesrećne devedesete. Hiperinflacija, ratovi i ludilo. Prva asocija na mladost je autobuska stanica nedeljom i autobusi za Beograd i Novi Sad puni studenata. Tim autobusima odlazio sam i ja. Verujem da niko ne zna tačan broj Kikinđanki i Kikinđana koji se nakon završenih studija nikada više nisu vratili. Činimo se da se u poslednjih tridesetak godina skoro ništa nije promenilo. Ko kao student ode odavde, retko se vrati.
Kako vam izgleda Kikinda danas?
– Tužno i prazno. Kao da tapka u mestu i kao da je manja. Manje je i dece u školama. Ipak, rado joj se vraćam, jer u Beogradu ne možete da kupite domaću šunku i rakiju “Mama Desa”. Nemam više mnogo rodbine ovde, porodica mi se preselila u Novi Sad, ali imam prijatelje i stranačke kolege. Volim da odem i u Banatsku Topolu, u očevo rodno selo. Retke su prilike, ali kad mogu- dođem.
Nalazite li vremena da pratite dešavanja u Kikindi i šta je u fokusu vašeg interesovanja?
Pratim, naravno. U fokusu su političke teme, ali stižem da ispratim i dešavanja iz nekih drugih oblasti. U Beogradu mnogi znaju odakle sam. Interesantno je da sam u prestonici na čelu Gradskog odbora LSV.
Veliki ste kritičar vlasti. Šta su vaše glavne zamerke i gde je izlaz?
I u vreme prethodne demokratske vlasti imao sam šta da im zamerim. Problem je u tome što sa ovim režimom tonemo sve dublje. Izlazi vidim u izborima i činjenici da će rezultati morati da se brane na ulici. Ako se to ne desi, sve će se urušiti u prah i pepeo. U Srbiji na delu još uvek nije diktatura u punom obimu, ali je politički društvo ukinuto. Policija i vojka ne štite državu i njene građane, nego jednu osoba koja širi strah. Studentsku listu podržavam, a očekujem da to učini i stranka čiji sam potpredsednik. Od novosadske tragedije i pada nadstrešnica, vladajuća stranka ima velike probleme sa rejtingom. Trude se da zaustave osipanje biračkog tela. Obraćaju se isključivo svojim članovima i simpatizerima. Otuda su za njih studenti ustaše i teroristi.
Zašto je važno što su advokati, sudije i tužioci digli glas protiv takozvanih “Mrdićevih zakona”?
Advokati su se odlučili na trodnevnu obustavu rada. To je naša reakcija na takozvane “Mrdićeve zakone”. U funkciji su zloupotrebe policije i pravosuđa. Advokati su jasno poručili da se sa tim ne slažu. Problem je što se tužioci i sudije nisu pobunili u dovoljnoj meri. Advokatura je jedinstvena, ali mi ne možemo da vodimo njihove bitke. Potrebna je snažnija reakcija pravosuđa, a ne da budu ponizni i ponašaju se kao državni službenici. Niko se drugi neće izboriti za njih i nas.
