KIKINDA- Novinarka, aktivistkinja i ponosna feministkinja. Osnivač “Centra za podršku ženama”. Preduzetnica i članica Građanskog pokreta “Bravo”. U najkraćem, tako bismo mogli da predstavimo našu sugrađanku Mariju Srdić. Poput velikog broja Kikinđanki i Kikinđana, rodni grad zamenila je Novim Sadom.
Nedavna tribina “Naglas” bila je prilika da porazgovaramo. Aktuelna društvena i politička dešavanja bila su primarna jer su to teme koje su Mariju oduvek zanimale:
– Do pre godinu dana, dok se protesti nisu zahuktali, često sam dolazila da obiđem majku. Porodično sam vezana za ovaj grad i prijatelje. Događaje u Kikindi pratim na različite načine, a izvori informisanja su različiti. Najviše verujem prijateljima iz “Centra za podršku ženama”. Naravno, posebno pratim lokalnu političku scenu, ali i rad funkcionera u Novom Sadu i Beogradu. Kikinda ima fanstastične ljude. Mnogo bolji ljudi bi trebalo da nas predstavljaju u institucijama.
Kada si napustila Kikindu i zašto?
Prvo je otišao suprug, pa ja za njim. Otišli smo zbog posla. Možda je u tom trenutku to i bila neka ishitrena odluka. Ostali smo u Novom Sadu. Priklonila sam se lokalnim aktivistima i postala to što sam bila i u Kikindi. Još uvek se trudim da imam veze sa bazičnom profesijom. Povremeno pišem za Novi magazin, ranije za nekadašnji NIN. U suštini, bavim konsultanskim poslom i od toga živim. To mi omogućuje da budem mnogo slobodnija od mnogih ljudi koji su u institucijama.
Kako si doživela susret sa sugrađanima tokom tribine “Naglas”?
Volim moje Kikinđane i one koji dolaze na ovakve događaje. To su moji ljudi i ja sam njihova. Oni sa kojima bih ja da se politički rvem ne dolaze na ovakve tribine. Ljudi koji su bili na trbini “Naglas” zapravi su najbolja verzija Kikinde.
Ovdašnja javnost upamtila te je kao novinarku i borkinju za ženska prava. Šta je sad u fokusu tvog društvenog angažmana?
U pokretu “Bravo” puno radim na pitanjima rodne ravnopravnosti. Od oktobra prošle godine, članica sam Komisije za rodnu ravnopravnost iz redova građana u Skupštini Grada Novog Sada.
Kako ti izgledaju kikindska vlast i opozija uopšte?
Ovo je najgora verzija vlasti koju je Kikinda ikada imala. To tvrdim bez imalo zadrške. Od formiranja do danas, u svakom novom sazivu, bila je sve gora. Posao opozicije je, pre svega, da razume politički i istorijski trenutak. Zatim, da svoje snage i slabosti analizira, surovo i bez kompromisa, u kontekstu studentske i građanske pobune i njenog transformativnog potencijala. Opozicija je, čak i ovako nedovoljno organizovana, trpela nezapamćene udare. Upravo zato ima i legitimitet i značaj. ali i ideju da je briga o zajednici važnije od brige za bilo čiji parcijalni ili lični interes. One političke organizacije koje to ne razumeju osuđene su na nestanak ili životarenje na političkoj margini.
Kako vidiš Kikindu i Srbiju u mesecima i godinama pred nama?
U mesecima pred nama, vidim nastavak borbe i stalni pritisak. Nadam se kao neko ko se čitav život bori protiv nasilja, da dalje eskalacije nasilje neće biti, dakle, da ćemo na izborima završiti posao. Ukoliko toga ne bude, mislim da je budućnost vrlo teška i sumorna. Ostaje nam da verujemo da ćemo biti u prilici da uredimo naše zajednice na bolji način nego što danas imamo kao stanje koje je neodrživo i neizdrživo.
