BAŠAID- Branislav Adamov ( 44) iz Bašaida, nakon svega što mu se desilo 15. juna, kad ga je, dok je sipao gorivo u kanister, pogodio otpali točak sa naftaške prikolice, ne može da se otme utisku da se u pogrešno vreme našao na pogrešnom mestu.
Kobnog popodneva, baš na ovom mestu, poput projektila ga je pokosio otpali točak sa pomoćne prikolice koju je vukao naftaški kamion. Samog udarca, ali i prvih dana i nedelja provedenih u bolničkoj postelji se ne seća. Zna šta je prethodilo nesreći:
-Došao sam biciklom do pumpe da u kanister natoči gorivo. Pomerio sam bicikl jer je na pumpi stao jedan automobil. Kad je radnica napunila kanister i okrenula se da pištolj za točenje goriva vrati na mesto, nastupio je mrak. Tada me je pokosio točak- nevoljno se priseća Branislav.
-Nisam osetio udarac. Ne sećam se ničeg. Imam prekid filma u glavi. Prvo sam zbrinut u kikindskoj bolnici, Odatle sam prebačen u novosadski KCV. Završio sam u Insititutu za ortopediju na Banjici. Tek sam 7. ili 8. jula, ležeći u toj ustanovi, nakon druge operacije, postao svestan šta mi se dogodilo.
Od posledica udara točka, zadobio sam prelom butne kosti. Kičmu su mi dva puta operisali, a povredio sam karlicu i glavu. Na kućno lečenje sam pušten 1. avgusta. Još uvek imam kateter, a bez pomagala, odnosno hodaljke i štaka ne mogu da noge. Ne mogu dugo ni da sedim. I lekari su se čudili kako sam ostao živ- priznaje Branislav i nastavlja:
– Ne krivim vozača kamiona. Čovek je iz Novog Miloševa. Dva dana nakon izlaska iz bolnice došao je da me obiđe. Tresao se kao prut kad me je video u krevetu. Rekao sam mu da ga ne smatram krivcem za ovu saobraćajnu nezgodu.
Dok sam ležao na Banjici, dva puta je dolazio i donosio mojim sinovima vodu i neke druge sitnice. Jednostavno se desila nesreća, a nakon svega, 15. jun mi je kao drugi rođendan. To je moglo da se desi bilo kome. Meni su jednom prilikom otkazale kočnice na traktoru- iskren je Branislav. O teško povređenom ocu najviše brinu njegovi maloletni sinovi.
-Stariji ima 17 godina. Mlađem je 14. Pomažu mi majka i brat, ali bez sinova ne mogu. Žao mi ih je. Sve je palo na njihova nejaka pleća. Stariji nadniči, a nekad ode i mlađi. Ne mogu obojica, jer neko mora da je pored mene. Nova školska godina je na pragu. Sinovi pohađaju Tehničku školu u Kikindi.
Poslednje dve godine radio sam kao sezonski radnik. Dok sam ležao u bolnici, dobri ljudi su sakupili novac i izmirili dug. U kući ponovo imamo struje- priča Branislav. Na pitanje da li mu nešto treba sleže ramenima. Ne krije da ga brinu zima i nova školska godina… Ukoliko želite da pomognete teško povređenom Branislavu, možete ga kontaktirati na 066 577 0744.
