KIKINDA- Dobro piše, a još bolje kuva! Odlučili smo se sa intervju sa višestruko nagrađivanim književnikom i autorom 13 knjiga ovako počnemo.S obzirom da je, kako u šali kaže, diplomirana domaćica i da sjajno kuva. Ipak, centralna tema jeste novo književno delo Srđana V. Tešina.
U petak će na beogradskom Sajmu knjiga, na štandu Arhipelaga, predstaviti novu knjigu “Crna Anđelija”. Kakva su autorova očekivanja od laganog krčkanja “Crne Anđele” uoči posluženja svekolikoj čitalačkoj publici, zašto je za njega Mokrin neiscrpna tema, ali i da li se u Srbiji može živeti od pisanja, neka su od pitanja koje smo postavili Srđanu V. Tešinu. Ovo je njegovo 13. književno delo, a fotografiju crne mačke na koricama uradila je Mokrinčanka Jelka Dilber. Genijalno:
-Bio bih zadovoljan ako bi bila moja nova knjiga priča bila čitana onoliko koliko su čitane prethodne “Luka kaže” i “Mokrinske hronike”, koje su među najprodavanijim Arhipelagovim izdanjima. Istina je da je danas roman najčitaniji, najprodavaniji i najunosniji književni žanr, ali ja čitaocima mogu da garantujem da će im zbirka “Crna Anđelija i druge zverske priče” pružiti, pre svega, dobru zabavu. Daće im sve dvadeset tri priče po temama i motivima biti bliske. Moji literarni junaci dele iste muke i probleme sa stvarnim ljudima.
Vraćaš se i ovom knjigom detinjstvu i odrastanju. Mokrin je, očigledno, neiscrpna inspiracija, zar ne?
– Za razliku od Gabrijela Markesa koji je izmaštao legendarni Makondo, ja ne moram da izmišljam Mokrin, koji je jednako fantastičan i inspirativan. Osim mene, o Mokrinu su pisali i Mika Antić, Raša Popov, Đura Đukanov ili, recimo, Mića Vujičić, ali ovi naši Mokrini iz knjiga se veoma razlikuju, kao da smo pisali o različitim selima. Verovatno je to tako jer svako od nas nosi u sebi svoj lični Mokrin o kome mora da piše, najpre zbog neke vrste duga prema precima. Kao što je Milisav Savić napisao tolike knjige o svojoj Raškoj ili Radovan Beli Marković o svom Lajkovcu, tako i ja ne mogu i ne želim da pobegnem od svog Mokrina koji postoji samo u mojim uspomenama. Zbog toga je u mojim pričama ponekad teško razlikovati stvarnost od fikcije, tačnije: ono šta se stvarno dogodilo od onoga što sam izmaštao.
Zašto si se odlučio da u ovoj knjizi uneseš životinje kao novu temu i novi pogled na svet? O kojim se životinjama radi?
– Nakon pandemije korone, svet je zapao u ozbiljnu krizu ljudskosti. Kao da je sve manje empatije među ljudima. Ne stižemo da svarimo jednu lošu vest, a druga se već odigra pred našim očima. U takvom surovom svetu životinje su, kako reče Ivan Milenković: nemi saputnici naših nevolja. Mislim da zbog naše bahatosti životinje dele našu sudbinu. Kroz “Crnu Anđeliju i druge zverske priče” defiluju psi, mačke, komarci, bubašvabe, nojevi, papagaji, miševi, pacovi, pauci, vrapci, krokodili, skakavci, velke droplje, pande, medvedi, krtice, kornjače, konji… Čitav jedan zverinjak. U ovoj knjizi sam pokušao da pišem o onome životinjskom u ljudima i ljudskom u životinjama.
Kako će čitalačka publika dočekati “Crnu Anđeliju”?
– Pre izlaska knjige, neke priče su objavljene u magazinima “Pas” i “Mačka”, neke u “Danasu” i “Politici” ili na portalima “Astronaut” i “Čovjek časopis”, a neke su publikovane u vidu posebnih izdanja u časopisu “Povelja” i antologiji “Komšije”, a svima je, da kažem i to, prethodila dramatizacija “Crne Anđelije” u pet epizoda na Trećem programu Radio Beograda. Rekcije na moje priče su bile različite, uglavnom dobre i stizale su sa svih strana sveta. Naravno, očekujem različite komentare i svi su dobro došli. Bitno je da knjiga izazove reakciju. Najgore po neku knjigu je da čitaoci prema njoj budu ravnodušni. “Crnu Anđeliju i druge zverske priče” sam i pisao da bude provokativna i kontroverzna, pa kako mi bude.
Može li se u Srbiji živeti od pisanja knjiga? Ako ne može, šta književnik još mora da radi?
– Što reče moj prijatelj Aleksandar Baljak: od književnosti može da se živi, ali ne svaki dan. Ne razlikuje se Srbija od ostatka sveta po tome što piscima ne može da garantuje egzistencijalnu sigurnost. Možda smo mi u specifičnijoj situaciji jer ovde ni mnogo profitabilnije profesije ne mogu da opstanu. Moram da radim kao urednik, lektor, novinski pisac, kolumnista, antologičar, kritičar ili promoter književnosti da bih zaradio kakav-takav novac. Bio bih zadovoljan kada bih, uz honorare koje zarađujem, uspeo da ostvarim status samostalnog umetnika, jer sam ispunio sve uslove prema rešenju Srpskog PEN Centra, a na koji, iz nepoznatih razloga, čekam od 2018. godine. S obzirom na to da sam diplomirana domaćica i da vreme više provodim za šporetom nego za pisaćim stolom, jedan sam od onih pisaca čiji prsti, umesto na mastilo, mirišu na luk. I ne žalim se.
(foto, privatna arhiva)
