GRAN KANARIJA- Majstor svog zanata! Bio je i ostao Kikinđanin Ronald Barna Roni. Među hiljada onih koje je matica života odvela iz rodnog grada je i čuveni kikindski frizer. Makaza i češlja latio se još 1995. godine. Sedamnaest godina radio je Kikindi, a u salonu “Ronny” ulepšavao pola grada. Zašto je najpre otišao u Nemačku, a potom se skrasio na Gran Kanariji, kako se snašao i šta radi saznao je Darko Živković:
– Motiv mog odlaska iz Kikinde bio je lične prirode. Pošto je moja nova partnerka tada živela u Nemačkoj, doneo sam odluku da se preselim tamo, misleći da ću mojoj porodici obezbediti bolju budućnost i podršku, ako možda i oni, eventualno, požele da odu iz Srbije. Znate i sami da je u našoj zemlji mladima sve teže da opstanu. U Nemačkoj smo živeli pet godina i nakon toga se preselili na Gran Kanariju, treće po veličini od sedam Kanarskih ostrva. Ovog puta motiv je bio zdravstveno stanje moje partnerke zbog alergijskih reakcija koje je imala u Nemačkoj. Prelomna je bila 2016. Porodično smo letovali na Gran Kanariji i uvideli da tada nije imala potrebe ni za kakvim lekovima. To je presudilo da se tamo preselimo.
Kako bi opisao mentalitet ljudi u državama u kojima si živeo ili živiš?
Nemci su relativno hladni, dok je narod na Gran Kanariji mnogo opušteniji i više je sličan mentalitetu ljudi u Srbiji. Veseli su, opušteni, nisu napeti i mnogo je lagodniji život i manje je stresa. Naravno, svuda mora da se radi. U Nemačkoj se poštuje čuveno pravilo – vreme je novac. Ovde to ne važi. Prošlog oktobra sam uspeo da nakon deset godina rada po salonima, kako u Nemačkoj, tako i na Gran Kanariji, ostvarim svoj san i ponovo uđem u privatne vode, naravno pod imenom “Ronny”.
To nisam uspeo u Nemačkoj jer su tamo tražili neku specijalnu licencu, odnosno da položim ispit kao frizer majstor. Taj majstorski ispit bi me koštao oko 10.000 evra. Pa sam odustao od te priče. Ovde u Gran Kanariji nisam na početku toliko razmišljao da ponovo budem privatnik, a ispostavilo se da ovde takvi uslovi nisu bili traženi niti potrebni. Dovoljno je bilo da sam u frizerskim vodama dugo, a ove godine je tačno 28 godina kako se bavim ovim poslom.
Gotovo svake godine dođeš u Kikindu. Kako se rodni grad voli iz drugog grada, odnosno druge države? Kakva su tvoja osećanja?
Volim svoj grad, ali nikada nisam osetio nostalgiju, da sam teško proveo vreme u inostranstvu. Naravno, najviše mi nedostaju deca kao i moja familija. Dolazim drage volje u Kikindu pošto sam ovde rođen i naravno da ovaj grad neću i ne mogu zaboraviti. Životni putevi su čudni, pa nas odvedu u neke krajeve za koje nikada nisam ni sanjao da ću ikada stići.
Kako izgleda tvoja svakodnevnica?
Mnogo je opuštenija. U Kikindi sam radio i previše. Provodio sam u frizerskom salonu nedeljno i 70 sati, što je veoma naporno i ne možeš se posvetiti sebi u dovoljnoj meri, pa tako ni porodici. Ipak, porodicu nikada nisam zapostavljao, koliko god da sam bio umoran. Poslednji atom snage uložio sam u vaspitanje svoje dece. Na Kanarima pak mogu sve sebi da priuštim, radim osam sati. Jeste da na posao putujem oko 60 kilometara, ali mi to ne pada teško. I pored salona koji vodim, stignem da se bavim sportom. Vikendi su mi slobodni, a to u Kikindi nisam imao.
Šta je ono što ti nedostaje, a šta ono apsolutno ne u odnosu na život u Kikindi?
Iako sam rekao da je ovde veoma sličan mentalitet našim ljudima, ono što mi nedostaje je da odem do grada, nekog sretnem i imam topao i srdačan razgovor. Neodostaje toplina naših ljudi. Nedostaju mi komšijska druženja i prijatelji. Toga ovde, nažalost, nema. Naravno da imamo neke prijatelje ali kako bih rekao, oni su zauzeti, imaju svoje porodice, neke svoje privatne planove i jednostavno nije to toliko blisko druženje kao kod nas. Ono što mi ne nedostaje…
Mislim da su u Gran Kanariji daleko napredniji što se tiče organizacije i moram reći da njihova država podržava svoj narod i izlazi im u susret. Naši ljudi mogu samo da sanjaju o tome. Koristim gradski prevoz. Auto sam prodao jer ovde imamo besplatan prevoz autobusom pa mi je daleko udobnije i komfornije da tako odem do radnog mesta. Organizacija u državnim ustanovama je mnogo bolje rešena. Nema redova i čekanja kao kod nas. Više puta sam produžavao dokumenta i prosto nisam verovao kako je to lako i brzo. Iako imam mađarski pasoš, posedujem i naš jer jednostavno ne želim da se odreknem našeg državljanstva. Znate, u srcu sam ipak rođen kao Jugosloven.
Poruka za kraj?
Rekao sam na početku intervjua koji je bio moj motiv odlaska, ali ako iole iko može da lagodno ili solidno živi od plate koju zarađuje, moja poruka je da ostane u našoj državi jer ovaj mentalitet, ova bliskost, međuljudski odnosi koje mi u Srbiji imamo, nigde na svetu ne postoje. Dve države sam za kratko vreme promenio i to je moj zaključak. U inostranstvu smo uvek stranci.
(foto, privatna arhiva)
