KIKINDA- Naša sugrađanka Jelena Pantelić, pejzažni arhitekta u JP “Kikinda”, odlučila je da čitaocima portala GRADSKI predstavi video rad koji je nastavak njenog istraživanja na temu odnosa između umetnosti, naročito slikarstva pejzaža i vrtne umetnosti. I slikarstvo i virtna umetnost u svom razvoju prolaze kroz epohe i pravce. Osnovne ideje tih pravaca, odnosno epohe, mogu se sagledati kroz zakonitosti kompozicije slike i vrta.
– Često se misli, naročito u našoj sredini, koja nema tako bogatu istoriju vrtne umetnosti, da izgradnja vrtova nije ništa drugo do zanatska disciplina. To bi bilo veoma pogrešno, s obzirom da je vrtna umetnost jedna grana primenjene umetnosti sa svojom dugom istorijom, sa svojim teorijama i teoretičarima. U 20. veku, a pod uticajem pronalaska fotografije, dolazi do promena u slikarstvu, pejzaž više nije objektivna transkripcija prirode, nego slika ideje.
U tom smislu, postavlja se pitanje šta bi u vrtnoj umetnosti bila paralela na apstraktno slikarstvo i da li je uopšte moguća apstraktna vrtna umetnost, s obzirom da pejzažna arhitektura koristi konkretne prirodne i arhitektonske elemente u svom izražavanju.
Video rad je zamišljen kao koncept, sniman ručnom kamerom i prati život parka i ljudi u parku u toku godinu dana, smenu godišnjih doba, prikazujući veliki broj funkcija koje ostvaruje u gradskoj sredini i mogućnosti koje pruža stanovnicima gradske sredine različitih uzrasta i potreba u podizanju kvaliteta života- pojašnjava autorka i nastavlja:
Gradski park predstavlja isečak prirode, zajednicu biljaka i životinja u gradskoj sredini i javni prostor sa estetskim funkcijama. Instalacija i video prezentacija je prikazana na manifestaciji Noć muzeja u Šapcu, galeriji Terra i na IV Salonu pejzažne arhitekture, gde je bio povod za uvođenje nove kategorije – kategorije “video radovi” u okviru Salona:
-Instalacija i video prezentacija bila je pokušaj da se posetilac podstakne na razmišljanje i istraživanje o istoj ideji, a osnovne postavke: mogućnosti i mesto pejzažne arhitekture u multimedijalnim umetnostima i umetnosti uopšte; uticaj na osvešćivanje urbanog čoveka o tendencijama savremenog života i upozorenje na otuđenje čoveka od realne prirode. Gotovo da se tada nametao zaključak da je moguće napraviti apstraktni rad u okviru vrtne umetnosti, ali da je sama njegova svrha nepotrebna, jer ne može da se konzumira na pravi način. To je prostorna umetnost i doživljava se većim brojem čula- kaže Pantelić. Pandemija COVID- 19, karantin i izolacija otvara novu mogućnost razmišljanja o ovoj ideji, a prema rečma Pantelić, daje potpuno novi doživljaj apstraktnog parka i nove zadatke za pejzašnu arhitekturu:
– Na kraju video rada dati su audio efekti parka bez slike, da bi se pojačao zvučni dojam, a na samom kraju filma i “zvuk grada bez gradskog parka”. Danas je zanimljivo pitanje i kakav je zvuk parka, a i sama njegova svrha bez ljudi u njemu. Ostanite kod kuće kući, a prijatno nedeljno veče provedite bezbedno u apstraktnom parku-poručuje na kraju Jelena Pantelić.
