KIKINDA- Gradski je ove nedelje razgovarao sa našim sugrađaninom Sinišom Pašićem. Vedrog duha i uvek raspoložen za priču, dugogodišnji muzičar i osnivač legendarne grupe „Kum“ prisetio se svojih muzičkih i poslovnih početaka. Iako je podjednako uspešan na poslovnom i muzičkom planu, Siniša priznaje da njegovim srcem suvereno vlada rokenrol. Neobično se raduje što će grupa „Kum“, Kikinđane i goste našeg grada, zabavljati na 32. „Danima ludaje“. To veče će za ovog sjajnog muzičara biti posebno jer je i gitarista „Divljeg kestena“.
Da li si oduvek bio zaljubljen u gitaru, ili se tvoji muzički počeci vezuju za neki drugi instrument?
- Harmonika je bila moj prvi instrument. Pohađao sam ovdašnju Osnovnu muzičku školu, ali se u tom uzrastu i tambura uselila u moj život. Svirao sam u školskom tamburašom orkestru. Prvu akustičnu gitaru kupio sam dok sam pohađao sedmi razred osnovne škole. Interesantno je kako sam došao do prve električne gitare koju sam pazario 1980. godine za tadašnjih oko 400.000 dinara. Novac sam zaradio u ataru čupajući sa kukuruza metlice. Niko od mene tada srećniji nije bio.
Kada je osnovana grupa „Kum“ i sa kojim si muzičarima sarađivao?
- Bend je osnovan janura 1986. godine. Pod tim imenom još uvek sviramo. Puno toga smo preturili preko glave za ovih tridesetak godina. Na početku smo svirali na igrankama u tadašnjem Domu omladine. Prvi novac od svirki, zaradili smo od naplate ulaznica. Čak smo u jednom trenutku bili prateći bend Indire Radić na njenoj turneji. Mom kumu, Nenadu Bajiću Bajoneu, svirao sam gitare na svih šest albuma. Bio sam studijski gitarista. Do 2000. godine svirao sam na beogradskim slavovima. Tezgario sam po Bosni i Hercegovini, obišao Srbiju uzduž i popreko, a nastupao i sa „Osvajačima“. Sarađivao sam sa stotinak naših najpoznatijih muzičara, pevačica i pevača.
Ko ti je ostao u neizbrisivom, a ko u nešto manje lepom sećanju?
- Teško je nekoga posebno izdvojiti. Svako od njih ostavio je određeni pečat. Pozitivan i negativan. Bilo je onih koji su tokom nastupa baš znali da mi iskidaju živce. Mitar Mirić je jedan od njih. Sa Bajoneom i „Osvajačima“ je bila milina raditi.
Kako ocenjuješ aktuelnu rokenrol scenu u Kikindi?
- Sve se svelo na nekoliko bendova. Žao mi je što je tako. Lokalna rokenrol scena je nekada bila znatno bogatija. Tokom 80-tih, u Kikindi je postojalo dvadesetak bendova. „Gitarijada“ je bila mesto na kom smo odmeravali snage, a „Kum“ je uvek pobeđivao. Kada smo za „Jugoton“ snimili našu prvu ploču, na popularnoj „Dvestadvojci“ danima se nismo skidali s prvog mesta top liste. Naravno, radilo se o numeri„Oprosti mi“. Usledili su ratovi. Otišao sam iz Kikinde u „beli svet“.
Da li ti nedostaje legendarni „Kum“ radio?
- Jako. Sentimentalno sam vezan za radio stanicu koja je u etru bila devet godina. Verujem da sam u tom pogledu na istim „talasnim dužinama“ sa mnogim Kikinđanima. Naš muzički program bio je raznovrstan i kvalitetan. Želeo sam da lepo spojim sa korisnim. Smatram da sam u tome uspeo. U konkurenciji pet radio stanica, „Kum“ je tada bio ubedljivo najslušaniji u gradu. Dešavalo se da dnevno treba da emitujemo 132 reklamna spota.
Tebi preduzetnički crv nikada nije davao mira. Da li je rezultat toga sadašnji biznis?
- Uvek sam bio muzički, ali i preduzetnički vizionar. Rezultat toga jeste i hostel „Paparazzo“. Otvorio sam ga 2010. godine. Naš gost bio je Majkl Devenport, ali mnoge druge poznate ličnosti. Naše usluge koriste političari, pevači, umetnici, ali i neki fin i običan svet. Radujemo se turistima iz Perua, Meksika, Nemačke, Australije… Svi se ovde osećaju kao kod svoje kuće. Nisam siguran da sam rođen pod srećnom zvezdom, ali je činjenica da me je Božić Bata dva puta obradovao za rođendan. Kao i prošle godine, u Božićnoj česnici, teškoj 90 kilograma, pronašao sam srebrnjak.
