KIKINDA- Plodonosnu i nagradama ovenčanu glumačku karijeru, Branislav Knežević upotpunio je, sasvim sigurno, najvećim jubilejom. Bard kikindskog glumišta se u predstavi Gordana Mihića “Siroti mali hrčki”, u režiji Marka Đurića, izvedenoj u utorak uveče, publici poklonio po 2.000. put. Tokom 35 godina glumačkog angažmana u ovom teatru, odigrao je 68 premijera i, kako kaže, “uskočio” u još 12. Dakle, okruglo 80 naslova. Brojka za respekt i divljenja, ali i odličan povod za razgovor:
– Jubilej, kao i svaki jubilej, dođe i prođe. Nekada se tome pridavalo mnogo više pažnje i značaja nego danas. Šta da se radi, živimo u takvim vremenima. Moram da napomenem da je ta cifra još veća, ako uzmem u obzir predstave u KUD “Marija Bursać” u Banatskom Velikom Selu, Dečjem pozorištu AKADEMAC, teatru mladih KAKTUS i nekim samostalnim projektima- kaže Knežević i potpuno otvara ljudsku i umetničku dušu:
– Moram nešto da kažem, nešto što me tišti i vređa već dugi niz godina. U raznim pozorištima glumci su raspoređeni po kategorijama IV, III, II, I i prvak drame. U našem pozorištu, smo svi svrstani u II i III kategoriju.
To nema nigde, ni u jednom profesionalnom pozorištu u Srbiji. Pokušavali smo da to promenimo kod raznih predstavnika vlasti koji su vladali ovim gradom, ali bez uspeha. Ovi deluju da bi, možda, mogli da imaju sluha za nas glumce, kao i za sve zaposlene u pozorištu. Zato, svaki put kad me neko nazove bardom ili prvakom drame, kažem da sam ipak, samo drugorazredni glumac u jednom malom pozorištu.
“Nastojnik” je i Vaša umetnička lična karta. Da li je na pomolu novi jubilej najdugovečnije predstave kikindskog teatra?
-Što se tiče “Nastojnika”, blizu smo 150. izvođenja. Fale nam još tri izlaska na scenu, pa da obeležimo i taj redak jubilej za Narodno pozorište. Nadam se i radujem tome.
Kako ste doživeli povratak na scenu nakon vanrednog stanja i korona krize?
– Naravno, radovao me je povratak na scenu nakon nikad duže pauze uzrokovane ovom pandemijom. Sve ove mere koje se donose i odnose se na publiku, obavezne maske, rastojanje, dezinfekcija ruku, za nas na sceni ne važe, jer ih je nemoguće sprovesti. Nekad imam utisak da smo pušteni niz vodu, pa šta bude, bude. Ostaje nam samo da se sami čuvamo i pazimo van teatra. Ukoliko je to uopšte moguće.
Postoji li nelagoda da korona ponovo zaustavi i pozorišni život?
Korona je sveprisutna kao tema, pa tako i kod nas. Izbacili smo jednu premijeru u dobu korone i sad igramo. Dokle? To će nam drugi kazati. U svakom slučaju opterećujuće je…
Ko je i kada Branislava Kneževića “zarazio” pozorištem?
– Što se tiče mog debija u Narodnom pozorištu, on se desio 1984. godine u predstavi “Ranjeni orao”, u režiji Velimira Mitroviće. Mene je pozorištem zarazio Šanji Kelemen. U pozorište me je dovela njegova supruga, tada glumica Darinka Kelemen, sada Ćuk. Preuzeo me je, da tako kažem, Branislav Bane Šibul, dugogodišnji i sasvim sigurno najbolji upravnik koga je ovo pozorište imalo. Njih troje, uz reditelje Velju Mitrovća i Ljubu Majeru, su najzaslužniji što sam ostao i opstao sve ove godine na daskama koje život znače.
Poruka publici i sugrađanima glasi?
-Čuvajte se ljudi, čuvajte i pazite se. Niko nas neće sačuvati ako to sami ne uradimo. Dođite u pozorište, glumci vas sigurno neće zaraziti, dovoljno ste udaljeni. Reče mi jedan kolega da se od sudbine ne može pobeći, pazio se ili ne. Nešto mislim, ako mi je sudbina da me pregazi voz, na primer, ja sigurno neću ići po šinama i čakati taj voz.
