KIKINDA- Milan Lisica (29) iz Bačkog Jarka, ne može bez “Kikinde Grindex”. Evidentno je da ni “plavi” ne mogu bez njega. Forma našeg “bombardera” u uzlaznoj je putanji.
Rukometna lucidnost i požrtvovanost nikada nisu bili diskutabilni, a u poslednjoj utakmici, popularni Lija, presudio je subotičkom “Spartaku”.
Superligaš sa severa Bačke i beogradska “Crvena zvezda” u protekloj sezoni “potrudili” su se da “Kikindi Grindex” obezbede igranje u Super B ligi. Utakmicu četvrtfinala Kupa Vojvodine, koja je okonačana rezultatom 27:26 (14:14) presudio je upravo Milan Lisica. Njegov gol iz sedmerca rešio je pitanje pobednika:
– Mislim da je klub ove sezone video kako treba. U organizacionom smislu, meni lično, sve je sada dalelo bolje. Više mi se sviđa sportka klima nego proteklih sezona. Ovo je moja četvrta sezona i mislim da imam kredibilitet da o tome govorim.
U ovom dresu sam se igrački afirmisao i zaslužio titulu najboljeg igrača Super B lige. Valjda sam i sudbinski vezan za Kikindu. Znam kako se stiže do elite, a ni trubači mi nisu strani- šali se Lisica aludirajući na to kako je MRK “Kikinda Grindex” svojevremeno proslavila ulazak u rukometnu elitu.
– Možda je i ispadanje iz ARKUS lige donelo neki novi kvalitet i pristup rukometu. Lično, ispadanje sam teško doživeo. Veoma smo motivisani i željni da potvrdimo da vredimo na srpskoj rukometnoj sceni. Što se tiče utakmice sa “Spartakom”, imali smo motiva, iako nam Kup nije primaran.
Pobeda u poslednjim sekundama zaista je slađa, s obzirom na to što se desilo u poslednjem kolu prethodne sezone. Mi smo već u mislima u narednoj utakmici. Želimo da pobedama protiv ekipa iz Apatina i Uba, u preostala dva kola, potvrdimo da smo najkvalitetnija ekipa Super B lige- naglašava Lisica.
Pred kraj prethodne sezone i nakon epizode u šabačkoj “Metaloplastici”, Lisica se vratio u “Kikindu Grindex”. Rukometaš koji je ponikao u rodnom Bačkom Jarku, a karijeru započeo u “Mladosti”, u naš grad stigao je preko mokrinske “Crvene zvezde” i čuvenog “Jugovića”:
– Kao klinac, najpre sam trenirao fudbal. Moj stric, inače rukometni trener, zarazio me je ovim sportom. Pozvao me je na trening. Tako je sve i krenulo, a talenat i mukotrpan rad doveli su me dovde.
Bez rukometa više ne mogu moj život da zamislim. Planiran da igram još pet, šest godina. Moji imaju restoran, ali sebe nakon završetka karijere ne vidim u ugostiteljskim vodama.
Naravno, pomažem im kad mogu. Ipak, sebe i dalje vidim u sportu. Planiram da otvorim mini školu rukometa- otkriva Lisica.
(foto, Miroslav Lukić i GRADSKI)
