KIKINDA- Česta je situacija da se roditelj, vaspitač, nastavnik ili neka druga osoba, koja neguje ili se bavi detetom, žali da ima problem sa njim. Upućuju se žalbe da je dete nemirno, neposlušno, razmaženo, agresivno, ćutljivo, ljubomorno.
Stiče se utisak da se odgovornost za detetovo neprimereno ponašanje pripisuje isključivo detetu. Poneko stavlja znak jednakosti između deteta i problema, i tako mališani dobiju razne etikete.Pozivam vas da posmatramo stvar iz drugog ugla i postavimo sledeću pretpostavku: možda deteima problem sa nekim od nas odraslih. Možda sa majkom ,ili vaspitačicom. Možda sa učiteljicom ili nastavnikom.
Šta ako je razmaženo, agresivno, tvrdoglavo ponašenje, odugovlačenje, kašnjenje i povučenost način da pokažu da imaju problem sa nama odraslima, sa našim očekivanjima, sa našim procenama, našim vrednovanjem i ocenjivanjivanjem njih i njihovih postupaka, sa našim strepnjama i strahovima vezanim za njihovo odrastanje, sa našim načinima na koji pokušavamo da zadovoljimo njihove potrebe, sa odnosima u porodici?
Namera i efekat nisu isto
Roditelji i ostali odrasli, koji brinu o deci,uglavnom imaju dobre namere pri vaspitanju i veruju da čine najbolje. Često namera i efekat nisu isto. Tako, da ako u svom porodičnom ili profesionalnom okruženju imate pritužbe na detetovo problematično ponašanje, bilo bi korisno analizirati da li je došlo do toga da namera i efekat budu u raskoraku.
Korisno bi bilo postaviti pitanje: “Na koji način ja utičem da dete razvija određene negativne obrasce ponašanja?”. Ovo pitanje se postavlja bez obzira gde je scena postavljena: u porodičnom domu,u vrtiću i učionici. Detaljna analiza konteksta u kome dete ispoljava loše ponašanje, daće nam odgovor na pitanja šta sve utiče na njegovo ponašanje i šta sve može da se preduzme da bi se ponašanje promenilo.
“Bezobrazluk” kao koristan signal
Za početak je dobro znati da deca, veoma dugo, nemaju emocionalne, mentalne i verbalne sposobnosti da iskažu šta je to što ih muči. Nemaju kapacitete da prepoznaju i imenuju svoja unutrašnja stanja, niti precizno da kažu koje su njihove neprepoznate i nezadovoljene potrebe. U takvim situacijama jedino što deca znaju je da plaču, da budu tvrdoglava, ili razmažena, ali i agresivna, buntovna i prkosna.
Roditelji obično ovakvo ponašanje doživlavaju kao bezobrazluk , nevaspitanje, teranje inata. Zapravo se vrlo često radi o signalima kojima nam dete saopštava da je uplašeno, zabrinuto, ljuto, da ne razume šta se traži i očekuje od njegada je umorno, da mu treba više pažnje, da nije sposobno da odgovori na određene zahteve, da mu ne prija svađa roditelja…
Odnos zasnovan na razumevanju je osnova dobrog i zdravog vaspitnog autoriteta
Odazovite se na ove detetove signale, jer oni su detetov poziv za razumevanjem. Kome će dete uputiti drugom ovaj poziv? Dete svoje roditelje i druge autoritete iz okruženja doživljava kao jake i kao sigurnu bazu, jedino onda kada oseća da ga roditelji ,odnosno odrasli, razumeju i prihvataju. Veoma je važno da imamo svest o detetu kao nezavisnom biću, sa nezavisnim individualnim karakteristikama (koje ne moraju biti po volji roditelj, staratelja..) i da razvijamo sposobnost da se ubacimo u detetove cipele, kako bi smo razumeli njegove misli, osećanja, potrebe i ponašanje.
U odnosu zasnovanom na razumevanju i podršci pitanje poslušnosti i discipline više se neće postavljajti, bar ne na neki nepomirljiv način. Da ne dođe do zabune- težnja da razumemo dete i kontekst u kome nastaje “neposlušnost” ne znači da kao roditelji ili vaspitači treba da budemo pasivni i popustljivi niti da treba da isključujemo detetov udeo odgovornosti za nastalu situaciju. Ne, razumevanje obezbeđuje plodno tlo iz kog disciplina i vaspitanje daju najefikasnije rezultate. Deca usvajaju pravila, poštuju ih, postaju odgovorni uz očuvanje samopoštovanja
Tatjana Tanović, psiholog i psihoterapeut Centra “Poveži se”. Ulica Jovana Jovanovića Zmaja 47. Kontakt telefon 069- 435 26 86. Njene stručne savete i preporuke objavljivaćemo subotom.
(foto: Freepik)
