SIDNEJ/KIKINDA-Kako je dobro videti te opet! Vladimir Jovičić već dve decenije živi i radi u Australiji. Ostao je veran ljubavi iz mladosti, televiziji, a posebno montaži, koju je zavoleo u rodnom gradu na TV B+. U razgovoru za naš portal, Vladimir se priseća prvih televizijskih koraka u Kikindi, ali i otkriva šta su po njemu suštinske razlike između Australije i Srbije:
– U Sidnej sam sleteo u subotu 26. januara 2002. godine baš na Dan Australije, federalni praznik koji ovde marginalizovana manjina zove Dan Invazije. Dočekali su me: tadašnja devojka, januarske vrućine, plave zastavice sa belim zvezdicama i pripiti mazgovi u besnimautomobilima koji bi trubili zgodnim devojkama i urlali: “Ozi, ozi, ozi! Oj, oj, oj!” Sve mi je bilo grandiozno, čisto i mirisalo je na bolji život. Prvi posao sam dobio u Mosmanu, bogataškom predgrađu istočnog Sidneja. Sortiranje luka, paradajza i egzotičnog voća mi je palo teško, ali za utehu imao sam svoj stan, novi bicikli i dovoljna para za noćni život velikog grada. Tu sam upoznao srodne duše koje su mi pomogle da nastavim da pečem zanat filmske montaže započet u kikindskoj Televiziji B+, kod čika Bibera, a sve pod budnim okom Đorđa Baračkova, koje me je naučio prva slova azbuke pokretnih slika. Australija mi je omogućila da studiram na državnoj akademiji televizije i filma (AFTRS). Država mi je platila studiranje, a poslovi preko vikenda su mi bili dovoljni da preživim studentske dane. U televizijskoj post-produkciji radim već 16 godina, televiziju, na žalost, ne gledam već dugo, a studentski snovi o filmu i televiziji su me prošli, te se u poslednje vreme bolje snalazim u tehničkom delu posla. Kreativni deo ostavljam novim snagama u koje se uzdam da će jednog dana doći.
Šta bi istakao kao osnovne razlike u životu i radu u Australiji i Srbiji?
Neposrednost u komunikaciji mi je najveća prepreka. U Južnoj Evropi neposrednost je norma, a u Australiji, bivšoj britanskoj koloniji, to je ipak anomalija. Australija 2000-ih, je bila buntovnička, ponekad nekultivisana ali dobronamerna sa izvanrednom socijalnom politikom.
I tu me je podsetila na Kikindu 80-ih. Nažalost, to su bili samo ostaci vetrova promena koji su u Australiji duvali 70, 80 i 90-ih. Sa prilivom velikog kapitala, jačanjem populističkih struja i vrtoglavim porastom cena nekretnina, taj buntovni čopor je zamenjen s nekim novim svetom, zauzdanim doživotnim kreditima, svetom koji se više ne buni i ne postavlja pitanja nego smerno guta ono što mu vlada i mediji serviraju. Svet koji bira svoju budućnost uzimajući u obzir samo visinu kreditnih kamata. Što je veći grad, i što je teži kreditni jaram, to jest, stambena nesigurnost, manje se ljudi poznaju i manje je bliskosti.
Čega si se najviše zaželeo?
Iz Kikinde mi najviše nedostaje ta ljudska bliskost, koja u malom gradu može da bude zamorna, prgava i malograđanska, ali je ipak bliskost. Ljudske sudbine su me oduvek privlačile, a u kikindskom A Naselju, gde sam odrastao, znao sam ih skoro sve. Decu i roditelje, imena i prezimena, talente i poroke, bračne razmirice i porodične tajne, sve ono što čini sliku jedne zajednice ili jednog čoveka.
Nedostaje mi burek, večernje pivo kod benzinske pumpe, treći espreso u mnogobrojnim baštama na gradskom trgu, kikindski bazen gde sam naučio da plivam, nedostaju mi gluve septembarske nedelje i penzioneri koji kao u usporenom filmu voze bicikle prkoseći gravitaciji. Nedostaje mi vožnja do DTD-a, more pšenice, kukuruza i suncokreta.
I ono veliko nebo čija se veličina upozna samo kada se gleda iz ravnice. Nedostaju mi svi moji talentovani prijatelji i poznanici koje ponekad sretnem kad posetim Kikindu. Nedostaje mi moja kuća u A naselju u kojoj moja porodica ne živi već dugi niz godina, ali na sreću tamo sada žive moji prijatelji pa to lakše podnosim. Ne nedostaje mi smeće na ulici i uništavanje životne okoline koje me je oduvek tištilo.
Kako bi opisao svoju ljubav prema rodnom gradu?
Kikinda se voli kroz priče o Kikindi i Kikinđanima koje prepričavam mojim prijateljima i porodici u Australiji. One ovde zvuče nekako egzotično, a meni su drage, mada mi ponekad, kada ih ispričam bude teško. A najviše se voli kada se moja Riječanka, Andrea i ja (da, prešao sam 20.000 kilometara da bih se oženio sa Jugoslovenkom) svako malo otisnemo do Kikinde.
I drago mi je zbog nje i našeg dečkića što uživaju u svim kikindskim čarima. Naš sin, kada je u Kikindi, uživa slobodu koja sam ja uživao u njegovim godinama, a koja je, nažalost, za decu 21. veka u Sidneju nedosežna. Andrea poznaje sve moje drage Kikinđane i njihove priče. Drago joj je što je grad uprkos globalizaciji, političkim previranjima i posrnuloj ekonomiji sačuvao svoj unikatan ambijent. Sada imam nekog u porodici sa kim mogu da podelim sve vesti koje nam pristižu iz Kikinde. I naravno, da se radujemo svakoj poseti.
(foto, privatna arhiva i GRADSKI)
