Sa endokrinologom: Uzroci i lečenje insulinske rezistencije

KIKINDA- Insulinska rezistencija je stanje u kome uobičajena koncentracija insulina nije dovoljna da održi nivo šećera u krvi u granicama normale. Zbog toga dolazi do pojačanog lučenja insulina iz pankreasa, odnosno do hiperinsulinemije. Reč je o relativno čestom poremećaju u opštoj populaciji koji predstavlja osnovu za nastanak brojnih metaboličkih, endokrinoloških i kardiovaskularnih bolesti. Insulin je hormon koji luče beta ćelije pankreasa, a njegova osnovna uloga je regulacija metabolizma šećera, odnosno ugljenih hidrata.

Uzroci- urođeni i stečeni 

Urođeni nastaju kao posledica određenih genetskih mutacija, a rizik je veći kod osoba koje u porodici imaju obolele od dijabetesa tipa 2 ili drugih metaboličkih poremećaja.Stečeni faktori su starenje, ishrana bogata ugljenim hidratima- posebno prostim šećerima, abdominalna gojaznost, nedovoljna fizička aktivnost, upotreba pojedinih lekova, kao i stres.

Predispozicija za razvoj drugih bolesti

Genetska komponenta u velikoj meri određuje koje će se oboljenje razviti kod osobe sa insulinskom rezistencijom. Ukoliko postoji urođeno smanjena rezerva beta ćelija pankreasa, nakon određenog vremena može doći do njihovog iscrpljivanja i pojave dijabetesa tipa 2.

Kod žena su jajnici posebno osetljivi na delovanje insulina, pa se kao posledica može razviti sindrom policističnih jajnika, koji dovodi do poremećaja menstrualnog ciklusa i otežanog začeća .Ukoliko postoji genetska predispozicija za oštećenje krvnih sudova, delovanje insulina može dovesti do zadržavanja natrijuma i vode u organizmu, pojave arterijske hipertenzije i ubrzanog razvoja ateroskleroze, što povećava rizik od kardiovaskularnih i cerebrovaskularnih bolesti.

Simptomi

Insulinska rezistencija sama po sebi ne daje specifične simptome, pa osoba često ne može biti sigurna da je ima:

-Postoje, međutim, nespecifični znaci koji mogu ukazivati na hiperinsulinemiju: umor, pospanost, pojačana glad naročito nakon obroka, želja za slatkišima, gojenje- posebno u predelu stomaka, pojačano opadanje kose kod žena (najčešće u temenom delu), akne i pojačana maljavost, često praćena poremećajem menstrualnog ciklusa. Endokrinolog može posumnjati na insulinsku rezistenciju ukoliko osoba ima abdominalnu gojaznost, povišen krvni pritisak, povećane vrednosti LDL holesterola i triglicerida, snižen HDL, kao i povišen fibrinogen i mokraćnu kiselinu. Jedan od znakova može biti i acanthosis nigricans – tamna prebojenost kože koja se najčešće javlja na pregibima pazuha, vrata i prepona- nabraja dr Tijana Marčeta, endokrinolog Opšte bolnice Kikinda.

Dijagnostika

Dijagnoza se u svakodnevnoj kliničkoj praksi postavlja na osnovu kliničkog pregleda i laboratorijskih analiza. Tokom pregleda meri se telesna težina i visina, izračunava indeks telesne mase (BMI), kao i obim struka i kukova. Od laboratorijskih analiza neophodno je odrediti nivo šećera u krvi nakon najmanje osam sati gladovanja, kao i nivo insulina. Na osnovu tih vrednosti izračunava se HOMA indeks, koji pomaže u proceni insulinske rezistencije. Vrednosti HOMA indeksa veće od 2,5 ukazuju na postojanje insulinske rezistencije. OGTT test (oralni test opterećenja glukozom) ne koristi se rutinski za dijagnostiku insulinske rezistencije, već za otkrivanje poremećaja metabolizma ugljenih hidrata, odnosno predijabetesa ili dijabetesa.

Lečenje

Osnova lečenja insulinske rezistencije je promena načina života – korekcija ishrane i redovna fizička aktivnost:

-Preporučuje se svakodnevna umerena fizička aktivnost, poput šetnje, vožnje bicikla ili plivanja, kao i intenzivnije vežbanje, najmanje tri puta nedeljno u trajanju od najmanje 25 minuta. Kada je reč o ishrani, svako smanjenje telesne težine dovodi do poboljšanja insulinske osetljivosti. Ipak, razne restriktivne dijete i preskakanje obroka nisu dugoročno rešenje jer mogu usporiti metabolizam ili čak povećati lučenje insulina- upozorava dr Marčeta.

Ishrana i san

Preporučuju se namirnice sa niskim glikemijskim indeksom, unos zdravih masti, adekvatna količina proteina, kao i dovoljno voća i povrća. Važan je i pravilan razmak između obroka, koji bi trebalo da iznosi od četiri do šest sati. Namirnice bogate šećerima i ugljenim hidratima preporučuje se konzumirati u jutarnjim časovima, dok ih uveče treba izbegavati. Kako stručnjaci često ističu: „šećer ujutru ide u mozak, a uveče u stomak.“

San je takođe važan za funkcionisanje organizma, pa se preporučuje najmanje šest sati sna dnevno. U terapiji se ponekad koristi i metformin, lek koji se primarno primenjuje u lečenju dijabetesa, ali može imati značajnu ulogu i u terapiji insulinske rezistencije, posebno kod žena sa sindromom policističnih jajnika.

Od suplemenata, često se koriste mio-inozitol i D-hiro-inozitol, koji poboljšavaju osetljivost ćelija na insulin, a kod PCOS-a se često primenjuju u kombinaciji sa metforminom.