BEOGRAD- Otprilike jedna od pet svih vrsta ptica na svetu se seli. Seoba ptica je u isto vreme čudesan i opasan poduhvat koji zahteva veliku izdržljivost. Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, povodom Svetskog dana ptica selica predstavlja neke od ptice koje lete dalje od drugih.
Planina nije dovoljno visoka
Vrsta: Indijska guska (Anser indicus).
Prosečna razdaljina koju prelazi tokom seobe: 3.000- 5.000 km
Nema kiseonika? Za indijsku gusku to nije problem. Ova izdržljiva guska možda neće biti šampion u najdužem letu, ali nijedna druga vrsta ne leti konstantno tako visoko tokom svog selidbenog puta. Ova ptica na seobu kreće iz Mongolije, Tibetanske visoravni i iz severne Kine gde se gnezdila, tokom seobe prelazi preko Himalaja koristeći manje od deset procenata dostupnog kiseonika, dostižući visinu i do 7.000 m, a da za to ne koristi pomoć vetra. Istraživači su zaključili da štede energiju tako što lete tik uz najveći planinski masiv na svetu i to rade tokom noći. Naučnici još nisu sigurni šta se to nalazi u genima ove vrste što joj omogućava ovakvu otpornost. Uprkos činjenici da se njihova brojnost smanjuje, ova guska je zbog velikog rasprostranjenja na IUCN Crvenoj listi ima oznaku najmanje zabrinutosti za opstanak.
Leti, leti, što brže možeš
Vrsta: Šljuka livadarka (Gallinago media), u Srbiji se može videti na seobi.
Prosečna razdaljina koju prelazi tokom seobe: 6.800 km
Sivi soko bi možda pobedio u sprintu među pticama, budući da prilikom obrušavanja na plen dostiže ubrzanje i do 390 km/h, ali ne bi pobedio u maratonu. Pobeda bi najverovatnije otišla u krila ptice koja leti najbrže na duge staze, šljuka livadarka. Ova informacija iznenađuje budući da pred jesenju seobu znaju da dobiju na kilaži. Zato nedostatke u aerodinamici nadoknađuju energijom. Bez oslanjanja na vetrove koji bi im ubrzali seobu ova zdepasta ptica dostiže brzinu i do 97 km/h na udaljenosti od 6.800 km. Kada leti preko kopna iz Skandinavije do podsaharske Afrike ne pravi čak ni pauze što rezultira gubitkom polovine svoje telesne težine. Ova vrsta je ugrožena zbog gubitka staništa koja nestaju usled sve intenzivnije poljoprivrede i isušivanja vlažnih staništa u Rusiji i Ukrajini.
Marš pingvina
Vrsta: Adelijski pingvin (Pigoscelis adeliae).
Prosečna razdaljina koju prelazi tokom seobe: 17.600 km
Ptice neletačice, poput pingvina, se takođe sele. To je slučaj adelijskog pingvina, za koga se zna da svake godine pređe u proseku 13.000 km, prateći sunce polazi iz gnezdeće kolonije do mesta na kome zimuje u oblasti Ross Sea of Antarctica i nazad. Tokom zime sunce ne izlazi južno od Antarktičkog kruga – to predstavlja izazov za ove pingvine koji moraju da imaju pristup moru da bi se hranili morskim račićima. Njihovo rešenje je da nastave da hodaju do ivice leda, koja se tokom hladnog perioda godine neprestano širi. U proleće ostaju uz ivicu dok se led povlači. Uprkos negativnim prognozama zasnovanim na negativnom uticaju klimatskih promena, njihova populacija se povećava, naročito na istoku Antarktika, gde se većina ovih pingvina gnezdi.
Do meseca i nazad
Vrsta: Arktička čigra (Sterna paradisaea).
Prosečna razdaljina koju prelazi tokom seobe: 90.000 km
Nijedna lista ptica selica nije potpuna ukoliko se na njoj ne spomene rekordni podvig arktičke čigre. Daleko najduža seoba poznata u životinjskom carstvu, ova ptica srednje veličine svake godine pređe 90.000 km, od pola do pola, od Grenlanda na severu do mora Veddela na jugu. Neverovatno je da arktičke čigre mogu da žive i do 30 godina, što znači da ako saberemo kilometre koju su prešli tokom života, njihova ukupna seoba jednaka je odlasku na mesec i nazad više od tri puta. Nije čudno što je epsko putovanje ovog svetskog putnika inspirisalo logotip BirdLife International-a, čiji je predstavnik za našu zemlju, Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, ilustrujući globalni uticaj ove mreže na zaštitu ptica i prirode.
(foto, Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije)