RUSKO SELO- Bard srpskog glumišta! U Novom Sadu i Srpskom narodnom pozorištu stigao je do penzije, ali bez glume i njegovog Ruskog Sela ne može. U to smo se uverili tokom razgovora sa Novakom Bilbijom, čuvenim pozorišnim, filmskim i televizijskim glumcem.

Iako ima pozamašnu glumačku kilometražu, a u penziji je već sedam godina, veoma je aktivan. Ne igra više pozorišne predstave jer mu je, kako kaže, teško da sedi na probama, ali dosta snima.

O glumčkim počecima, prvoj ulozi, danima provedenim u kikindskom teatru, aktuelnom filmu “Oluja”, ali i tome kako odlukom profesorice glume, Ognjenke Milićević, nije primljen na Akademiji, da bi mu posle puno godina, upravo ona, uručujući nagradu na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu rekla: “Izvinite, greške se dešavaju”, Bilbija je govorio sa uživanjem:

– Prva predstava u režiji Žarka Aldana, mog učitelja, zvala se “Beli jelen”. Igrao sam medveda Ljumu. U Kikindu smo otišli u zaprežnim kolima da je odigramo. Imao sam tek desetak godina. Bilo je to 1960. Majka mi je ispekla palačinke i zavila u novine. Kad sam otvorio palačinak, komotno sam mogao da čitam novine- prisetio se Bilbija.

Publika vas je nedavno gledala u “Oluji”. Kako je bilo na snimanju i šta mislite o ovom flimu?

Kad mi je ponuđena uloga, poslat je i tekst da ga pročitam. Bio je veoma potresan. Posebno me je interesovalo da li će se u filmu naći scena bombardovanja kolone na Petrovačkoj cesti. Za mene je to najveće zlo. Moram da kažem da je i početak rada na filmu bio potresan. Glavni glumac u “Oluji”, Jovan Maksić, sve strahote je doživeo na svojoj koži. Pričao mi je o tome. Film je, inače, sniman u okolini Valjeva, a delimično i u Crnoj Gori. Snimali smo i po 12 sati dnevno. Bilo su vrućine, kao ovih dana. Film će se naći na festivalu u Nišu. Bio sam na premijeri u Prijedoru. Nadam se da se taj belaj više nikada neće ponoviti, ali to niko ne zna.

Kako je u Hrvatskoj dočekan ovaj film? Da li je došao u pravo vreme, ili smo možda odocnili?

Još kad je najavljeno snimanje filma, počeo je napad u štampi. Umešali su se i političari. Moram da vam kažem da je nekoliko hrvatskih glumaca trebalo da igraju u “Oluji”, ali su pod pritiskom tamošnje javnosti odustali. Sličnih reakcija bilo je i u Federaciji BiH. Naravno da je ovaj film trebalo da se snimi i ranije. Međutim, uvek je, valjda, preovladavalo mišljenje da ćemo ovim ili nekim drugim filmom, koji se bavi tim periodom, uvrediti druge narode. Ja ne znam zašto je istina uvreda. Ako nekome kažeš da je lopov, on će se uvrediti. Nikada mi to nije bilo jasno. Ta nesreća se desila.

Kakav je utisak na vas ostavilo otvaranju biblioteke u Ruskom Selu i susret sa dragim ljudima?

Drago mi je što su me zemljaci pozvali da dođem i budem gost na otvaranju. Ne treba zaboraviti da je Rusko Selo pre 30 godina imalo biblioteku. Kao što je sve propadalo, propala je i biblioteka. Obožavam Rusko Selo i stalno dolazim. Voleo bih da se moji zemljaci ugledaju na Mokrinčane i meštane Banatskog Karađorđeva. Video sam se ovde sa Branislavom Šibulom, nekadašnjim upravnikom kikindskog pozorišta.

Vaš glumački život krenuo je odavde.  Koliko vam je značilo igranje u kikindskom pozorištu?

Tamo sam stigao 1967. godine. Dočekao me je reditelj Dragan Jović. Tada je to bilo najbolje amatersko pozorište u Jugoslaviji. Tri puta su pobeđivali na saveznom takmičenju. Ekipa je bila božanstvena. Pored mene, tada je počela da glumi i Vesna Čipčić. Kikinda je meni bila sve. Bane Šibul, kao tadašnji upravnik i direktor pozorišta, bio je fantastičan. Jedna od mojih najboljih uloga bila je u predstavi “Zločin i kazna”. Pobedili smo u Trebinju, a tada sam dobio nagradu za najboljeg amaterskog glumca Jugoslavije. To ostaje i nikada se ne zaboravlja.

Da li je tačno da ste imali još jedan značajan povod da dođete u Rusko Selo?

Postao sam deda pre deset dana. Okupio sam familiju iz sela, Kikinde i Engleske. Svi su došli. Pedeset godina čekao sam ovaj trenutak. Unuka se zove Kalina. I meni se dopada to ime. Presrećan sam.