KIKINDA- Iako je odavno naputio naš grad, Mihajlo Mića Oklobdžija i dalje je privržen Kikindi, naročito muzičkim dešavanjima. To nije čudno jer je, kako kaže, najlepši period života proveo upravo u Kikindi. Mihajlo se još kao osnovac zaljubio u gitaru, a srednjoškolskih dana i sviranja rado se seća. Najduže se zadržao u grupi “SRAM”, a zahvaljujući virtuoznom sviranju na gitari, nije mu bilo teško da svoje mesto nađe na novosadskoj, pa i svetskoj muzičkoj sceni. Gitara i muzika odveli su Mihajla i van granica Srbije. Ovako se za portal Gradski prisetio muzičkih početaka i svirki u Kikindi:
– Interesantno je da se niko u mojoj porodici nije bavio muzikom. Pred kraj osnovne škole nabavio sam prvu akustičnu gitaru. Električnu mi je docnije poklonio otac, koji je radio na kikindskoj Meteorološkoj stanici. Rado se sećam prve svirke i nastupa u Mađarskom domu. Bend “SRAM” činili su Milorad Karadžin, Klaudio Kasap, Steva Štef Kasap i ja. Svirao sam u dosta novosadskih bendova, a od 2002. držim časove gitare u dve novosadske škole. Sa “Bijelo dugme Real Tribute” nastupao sam u Francuskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj… I tu nije bio kraj. Završio sam sa mojim M3M triom na kruzerima i obišao svet- kaže Mihajlo i dodaje da je ideja za “Bijelo dugme Real Tribute” potekla od klavijaturiste Damjana Deurića:
– On je hteo isključivo mene u bendu na mestu gitariste. Odugovlačio sam. Uporedo sam radio i na svom autorskom projektu, ali se njegova upornost na kraju isplatila. Na mene je pao zadatak da regrutujem ostale članove benda i tako je sve krenulo. Tribjut bend, jednostavnim jezikom rečeno, svira isključivo repertoar poznatog benda, u slavu ili čast istog. U našem slučaju to je “Bijelo dugme”, koji je obeležio istoriju jugoslovenskog rokenrola, započeo mnoge nove pravce i trendove, i dugo vremena bio sinonim slave i uspeha- kaže Mihajlo i nastavlja:
– Bend postoji od 2009. godine a početak je kao i svaki drugi bio prilično težak i mukotrpan. Pesme moraju da se sviraju u originalnom izdanju, bez improvizacije, što je podrazumevalo puno proba i vremena potrošenog na uvežbavanje. Tu je, naravno, i vizuelni momenat koji takođe mora da se ispoštuje, ali sa druge strane za razliku od običnih “cover” bendova publika zna tačno koji repertoar očekuje, što olakšava posao svima od organizatora, preko benda, pa sve do publike naravno. Nakon određenog vremena kad pesme “legnu” što se kaže, polako se dizao i kvalitet i cena bend,a i menjala mesta na kojima smo svirali- priča Mihajlo. S ovim bendom je svirao na velikim festivalima i delio binu sa poznatim bendovima ex yu prostora:
– Rekao bih da je možda vrhunac bio na beogradskom Beer Festu, 2010. godine, nakon Bajage i “Del Arno Benda”, pred preko 100.000 ljudi. Te godine je festival privukao rekordnih 650.000 posetilaca. Takođe smo svirali u Parizu kao predgrupa “Parnom Valjku” i “Crvenoj jabuci”. Sa legendama iz “Crvene jabuke” svirali smo i u Švajcarskoj, Austriji, Nemačkoj. Takođe smo delili binu sa “Generacijom 5”, “YU Grupom”, “Nevernim bebama” … Uvek pozitivna i legendarna iskustva sa svim rok ikonama naše scene. Stvarno neprocenjivo iskustvo ne samo na bini već i van nje- zaključuje Mihajlo.
