KIKINDA- Za svako rešenje imam problem! Ova iskrena i bolna rečenica jedne klijentkinje u sekundi je ogolila sav umor i težinu koju sa sobom nosi jedan složen i duboko ukorenjen mehanizam odbrane, o kojem ću pisati u ovom tekstu.
Svako od nas poznaje, a poneko će u ovom opisu prepoznati i sebe, osobu koja često i mnogo govori o svojim problemima. Iznova se vraća na iste situacije, iste odnose, iste nepravde i iste teškoće. Traži savet, pita šta bi mogla da uradi, a kada dođe do predlaganja i razmatranja rešenja, gotovo po pravilu čujemo: „Da, ali…“
Da se odmori- ne može, jer je čeka previše obaveza. Da zatraži pomoć- nema od koga ili ne želi nikoga da opterećuje. Da postavi granicu- druga osoba to neće razumeti. Da pokuša nešto novo- kod nje to sigurno neće uspeti. Da napravi makar mali korak- nema svrhe, jer time neće rešiti ceo problem.
Na prvi pogled može delovati da osoba namerno odbija pomoć, da uživa u beskrajnom razgovoru o svojim teškoćama ili da je jednostavno „težak“ sagovornik. Iza ovakvog otpora, međutim, često postoji zaštitni mehanizam koji pokušava da osobu sačuva od onoga što bi promena mogla da pokrene: neuspeha, razočaranja, gubitka kontrole, neprijatnih odluka ili odgovornosti koju još nije spremna da preuzme.
Zašto um odbija izlaz?
Kada nekome predložimo rešenje, mi mu zapravo nudimo promenu. A svaka promena, pa čak i ona koja bi mogla da poboljša život, donosi određenu neizvesnost i rizik. Postojeći problem može biti težak, iscrpljujući i bolan, ali je poznat. Osoba već zna kako sa njim živi, šta od njega može da očekuje i šta zbog njega izbegava. Rešenje otvara novu situaciju i traži da uradi nešto drugačije, bez potpune sigurnosti kakav će biti ishod. Udaljavanje od rešenja može se odvijati kroz nekoliko unutrašnjih procesa.
Filter za „opasnost“
Kada se pojavi moguće rešenje, pažnja se odmah usmerava na njegove nedostatke i rizike:
Šta ako ovo ne uspe? Šta ako bude još gore? Šta ako donesem pogrešnu odluku? Šta ako se ponovo razočaram? Mogućnost promene tako postaje izvor novih pitanja, a svako novo pitanje još jedan razlog da se ništa ne preduzme. Osoba ne proverava šta bi moglo da se dogodi, već unapred predviđa nepovoljan ishod i prema njemu se ponaša kao da se već dogodio.
Prividna kontrola kroz brigu
Dok god intenzivno razmišlja o problemu i pokušava da predvidi sve prepreke, osoba može imati utisak da radi nešto važno i korisno. Razmišljanje joj daje osećaj pripravnosti: ukoliko unapred prepozna sve što bi moglo da pođe po zlu, veruje da će moći da se zaštiti.Međutim, stalno analiziranje ne vodi nužno odluci. Ono ponekad služi da se odluka odloži. Prihvatanje jednog rešenja zahtevalo bi da osoba prestane da razmatra sve mogućnosti, izabere jedan pravac i prihvati da ne može unapred kontrolisati svaki njegov ishod.
Preplavljenost i nedostatak snage
Kada neko dugo živi pod pritiskom, opterećen brigama, obavezama, konfliktima ili neuspelim pokušajima da nešto promeni, svaki novi predlog može da zvuči kao još jedan zahtev koji preopterećuje već od problema iscrpljenu osobu. Osoba u tom trenutku zaista može imati smanjen emocionalni i misaoni kapacitet da rešenje sprovede u delo. Rečenica „To je nemoguće“ ponekad prikriva ono što joj je teže da izgovori:
Preumorna sam. Ne znam odakle da počnem. Plašim se da nemam dovoljno snage. Ne mogu da podnesem još jedno razočaranje.
Problem kao čuvar zone komfora
Problem ponekad ima i određenu ulogu u životu osobe. Iako zbog njega pati, on joj istovremeno može donositi nešto što joj je važno ili je štititi od nečega sa čim joj je još teže da se suoči (svesnost o ovome obično ne postoji). Može joj obezbediti više pažnje, podrške i brige drugih ljudi, ali i omogućiti da odloži neku odluku, izbegne odgovornost ili ne preduzme određene korake.
Na primer, osoba godinama govori da je nezadovoljna partnerskim odnosom, ali za svaki predlog rešenja pronalazi razlog zbog kojeg ništa ne može da promeni. Često se tada čuju rečenice: „Ne znaš ti njega“, „Sa njom se ne može tako“ ili „Sve sam već pokušala/pokušao“. Sve dok veruje da nikakva promena nije moguća zbog druge osobe, ne mora da razmišlja o tome šta će sama učiniti ako se taj odnos ne promeni. Dok god veruje da izlaz ne postoji, ne mora da odluči da li će ostati u tom odnosu, pokušati da ga promeni ili ga napustiti. Problem joj stvara patnju, ali je u isto vreme štiti od teške odluke i posledica koje bi ta odluka donela. To ne znači da osoba namerno održava problem, glumi teškoću ili manipuliše drugima. Najčešće nije ni svesna „koristi“ koju joj problem donosi.
Kako pronaći put iz začaranog kruga?
Kada osoba za svako rešenje pronađe novi problem, dalje nuđenje saveta često samo pojačava otpor. Osoba dobija još jednu mogućnost koju treba da ospori, a razgovor se pretvara u nadmetanje između onoga ko predlaže i onoga ko objašnjava zašto predlog ne može da uspe.Korisnije je zaustaviti se i razumeti sam mehanizam. Od čega me odbacivanje ovog rešenja štiti? Šta bi se moglo dogoditi ako bih ga prihvatila? Čega se u toj promeni najviše plašim? Da li me plaši neuspeh, tuđa reakcija, gubitak kontrole ili odgovornost koju bih morala da preuzmem? Da li je prepreka zaista nepremostiva ili mi je potreban manji korak, više vremena ili dodatna podrška?
Poruka za kraj
Važno je razlikovati stvarne prepreke od automatskog pronalaženja razloga da se ništa ne pokuša. Nije svako predloženo rešenje dobro, primenljivo ili prilagođeno konkretnoj osobi. Ipak, kada se isti odgovor pojavljuje bez obzira na to šta je predloženo, tema više nije samo kvalitet predloga. Tada vredi istražiti šta “čuvam” ostajući u problemu ,zatim šta bi za mene promena zaista značila i razumevanje razloga zbog kojih svako rešenje toliko brzo postane novi problem. Tek kada razumemo od čega nas taj obrazac „štiti“, možemo da pronađemo promenu koju nećemo odmah odbaciti, već ćemo imati dovoljno sigurnosti i snage da je zaista pokušamo.
Tatjana Tanović, psiholog i psihoterapeut Centra “Poveži se”. Ulica Jovana Jovanovića Zmaja 47. Kontakt telefon 069- 435 26 86. Njene stručne savete i preporuke.
