Kroz život sa psihoterapeutom: Moje dete me “izluđuje”

KIKINDA- Rečenica koju roditelji često izgovore u ljutnji! Roditelji ovo “izluđivanje” često opisuju ovako:

“Postavim granicu, zabranim nešto, tražim da prekinemo aktivnost, da se spremi, da podeli igračku, da isključi ekran ili uradi nešto što ne želi. Nekad je to samo promena plana ili prelazak sa jedne aktivnosti na drugu. A ono nastavlja da traži, zapitkuje, raspravlja se ili odbija. Što više objašnjavam, ono je sve upornije. U jednom trenutku više ne mogu – poludim, povisim ton, počnem da vičem,nekada ga i istučem. Ono onda počne još više da plače ili postaje besno. Uhvatim sebe da nekad ne mogu da zaustavim svoj bes”.

“Izgubljena” kontrola

Ovo je situacija u kojoj većina roditelja misli da je problem u detetu: u njegovoj upornosti, neposlušnosti ili inatu. Kada se malom detetu prekine igra, uskrati nešto što želi ili se od njega zatraži da promeni aktivnost, ono  to doživljava kao  nagli gubitak onoga što mu je u tom trenutku važno.

Njegov nervni sistem to ne prepoznaje kao „vaspitnu meru“, već kao frustraciju i prekid zadovoljstva.Pošto dete još nema razvijenu unutrašnju sposobnost da brzo prihvati „razočaranje“ i prebaci se na nešto drugo, telo reaguje snažnom emocijom – plačem, besom ili otporom. To nije svesna odluka da prkosi, već znak da mu je potrebna pomoć da se ponovo smiri.

I upravo tu počinje tema samoregulacije roditelja – i njene ključne uloge u odnosu roditelj–dete. Jer bez roditelja koji je u stanju da ostane smiren na ovakve detetove reakcije, dete nema od koga da „pozajmi“ smirenost. A taj proces, u kome se dete oslanja na stabilnog odraslog da bi se i samo umirilo i naučilo da reguliše, naziva se koregulacija.

Kako roditelj u ovoj situaciji počinje da se umiruje – korak po korak

Prvi korak: primetiti sopstvene telesne i emocionalne signale

Proces samoregulacije započinje svesnim opažanjem sopstvenog tela.

Roditelj u toj situaciji treba da primeti:

• napetost u grudima ili stomaku
• stisnutu vilicu, ramena podignuta, energiju i snagu u rukama
• ubrzano disanje i ubrzan rad srca
• unutrašnji impuls da viče ili „prekine stvar“

Istovremeno treba  jasno da imenuje emociju:

• „Ljuta sam“
• „Besna sam“
• „Preplavljena sam“

Zašto ovo pomaže? Ovo imenovanje već ima regulacioni efekat, jer aktivira svesni deo mozga i usporava automatsku reakciju.

Drugi korak: imenovati misao koja pojačava ljutnju

Iza svake roditeljske eksplozije stoji unutrašnji misaoni obrazac.
Roditelj u sebi može da primeti misli poput:

• „On me namerno provocira“
• „Nikada neće stati“
• „Ne mogu više ovo“
• „Gubim autoritet“

Važno je da roditelj ne ulazi u raspravu sa sobom, već samo da prepozna:
Ovo su misli koje mi trenutno pojačavaju ljutnju.

Treći korak: svesno preformulisati misao u stabilniji okvir

Sada dolazi ključni regulacioni momenat – racionalno objašnjenje koje smiruje, a ne potiskuje emociju.

Roditelj može sebi objasniti:

• „Moje dete je trenutno uznemireno i traži regulaciju“
• „Ovo ponašanje je znak  detetove preplavljenosti, ne bezobrazluka“
• „Ja sam sada potreban svom detetu.“
• „Mogu prvo da se saberem, pa tek onda da reagujem“

Ove rečenice vraćaju osećaj kontrole i smisla.
Time se ljutnja „ne briše“, već se drži u granicama korisnog.Ovo je trenutak u kome se nervni sistem vraća ka regulaciji i roditelj može mirno da reaguje kraćim rečenicama,smirenim tonom i jasnom granicom. Roditelj ponovo postaje regulišuća figura, a dete dobija prostor da se i samo smiri kroz odnos.

Tatjana Tanović, psiholog i psihoterapeut Centra “Poveži se”. Ulica Jovana Jovanovića Zmaja 47. Kontakt telefon 069- 435 26 86. Njene stručne savete i preporuke objavljujemo subotom.atjana Tanović, psiholog i psihoterapeut Centra “Poveži se”. Ulica Jovana Jovanovića Zmaja 47. Kontakt telefon 069- 435 26 86. Njene stručne savete i preporuke objavljujemo subotom.