Kroz život sa psihoterapeutom: Kako decu naučiti optimizmu?

KIKINDA- Optimizam nije urođena osobina. To je način razmišljanja i doživljavanja sveta koji se uči, pre svega u porodici, kroz svakodnevne situacije, reči i ponašanja odraslih.

Ko su optimisti, a ko pesimisti?

Optimisti su ljudi koji od života očekuju dobre ishode, ali ne zato što veruju da će se stvari same od sebe rešiti. Naprotiv, optimizam podrazumeva aktivan odnos prema životu.

Optimisti

– očekuju da se mogu dogoditi dobre stvari

– prave planove za akciju

-postavljaju ciljeve i razmišljaju kako da ih ostvare

-spremni su da se suoče sa problemima i traže rešenja

-u proseku su uspešniji u različitim oblastima života

-psihički i fizički su otporniji, a kada se razbole, često se brže oporavljaju

Pesimisti, s druge strane, svet doživljavaju kao mesto u kome se loši ishodi podrazumevaju. Njihovo razmišljanje često izgleda ovako:

-unapred očekuju neuspeh ili negativan ishod

-usmereni su na osećanja napetosti, straha ili potištenosti

-teže uočavaju sopstveni uticaj na situaciju

-ređe razmišljaju o tome šta konkretno mogu da urade kada se pojavi problem

Kako možemo podsticati optimizam kod deteta?

1. Pokažite detetu da može da utiče na svoju okolinu

Dete razvija optimizam onda kada doživljava da njegove akcije imaju efekat. To mogu biti jednostavne situacije: igračke sa kojima nešto može da uradi, aktivnosti u kojim vidi rezultat pokazivanja truda, jasna i primerena povratna informacija. Kada dete shvati da „nešto zavisi od mene“, gradi osnovu za optimističan pogled na svet.

2. Usmeravajte pažnju na pozitivno

Pitanja poput: „Šta ti se danas lepo desilo?“ ili „Šta ti se sviđa kod tvog druga?“ pomažu detetu da uoči pozitivne aspekte svakodnevice. Time ga ne učimo da ignoriše probleme, već da u isto vreme vidi i ono što je dobro.

3. Pažljivo objašnjavajte ono što se detetu događa

Kada dete naiđe na prepreku ili ne uspe u nečemu, važno je objasniti mu da je takva situacija prolazna. Umesto dramatizovanja, korisno je poručiti da su zastoji deo učenja i razvoja. Na taj način dete uči da trenutni neuspeh ne definiše njega niti njegovu budućnost.

4. Pomozite detetu da sagleda širu sliku

Kada se desi nešto neprijatno, razgovarajte sa detetom o tome da li u toj situaciji postoji nešto što može da se nauči ili drugačije uradi sledeći put. Ovo se može raditi I na ličnom primeru roditelja, jer deca najviše uče posmatrajući.

5. Budite model optimizma

Način na koji odrasli govore o svojim greškama i razočaranjima ima snažan uticaj na dete. Kada roditelj kaže: „Ovoga puta nisam uspela, ali to ne znači da neću uspeti sledeći put. Pokušaću drugačije“, dete uči da su teškoće deo života i da postoji prostor za promenu i napredak.

Poruka za kraj

Kroz ovakve poruke dete usvaja važno životno razumevanje: loše stvari se dešavaju, ali ne traju zauvek, i gotovo uvek postoji nešto što možemo da učinimo kako bismo situaciju promenili nabolje. Optimizam ne znači zatvaranje očiju pred problemima. On znači veru u sopstvenu sposobnost da se sa problemima izađe na kraj. A to je jedna od najvrednijih veština koju dete može poneti u život.

Tatjana Tanović, psiholog i psihoterapeut Centra “Poveži se”. Ulica Jovana Jovanovića Zmaja 47. Kontakt telefon 069- 435 26 86. Njene stručne savete i preporuke objavljujemo subotom.