KIKINDA- „Žao mi je što sam morala da prođem kroz anksioznost da bih ponovo naučila da kažem šta mi smeta i šta mi treba. Anksioznost me je vratila sebi i onim delovima sebe koje sam vremenom prestala da čujem”. Ova rečenica govori o iskustvu mnogih ljudi koji su dugo bili uglavnom usmereni na druge, prilagođavali se prekomereno, prećutkivali ono što im smeta, potiskivali neprijatna osećanja, zanemarivali sopstvene granice, preuzimali više odgovornosti nego što mogu da podnesu i donosili odluke prema očekivanjima drugih, dok su njihove potrebe, želje i lični doživljaj sebe ostajali u pozadini. Tek kada se pojavila anksioznost, postalo je jasno da takav način života više nije održiv.
Kako se čovek udalji od sebe
Udaljavanje od sebe obično se događa postepeno. Osoba se navikava da prećuti kada joj nešto smeta, prihvati više nego što može da podnese, izbegava sukobe i prilagođava se očekivanjima drugih. Vremenom sve teže prepoznaje šta oseća, šta želi i šta joj je potrebno. Neki ljudi vrlo dobro znaju šta treba da urade za druge, a teško odgovaraju na jednostavna pitanja o sebi:
Kako sam ja? Šta ti smeta? Šta mi je potrebno? Šta više ne želim da prihvatam? Šta bih volela da bude drugačije? Odgovori često ne dolaze lako, jer je pažnja godinama bila usmerena na obaveze, odnose i potrebe drugih ljudi.
Kada ćutanje postane način života
Ćutanje ne podrazumeva samo neizgovorene reči. Čovek može da ćuti i tako što umanjuje sopstvenu povređenost, opravdava tuđe postupke, potiskuje ljutnju ili ubeđuje sebe da nema razloga da bude nezadovoljan. Ponekad osoba prepozna da joj nešto ne prija, ali sebi ne dopušta da tome pridaje značaj. Govori sebi da preteruje, da treba da bude zahvalna, da su drugi u težoj situaciji ili da će sve proći samo od sebe. Takvo prekomereno prilagođavanje kratkoročno može sačuvati mir . Dugoročno stvara unutrašnju napetost i sve veći raskorak između onoga što osoba doživljava i načina na koji živi.
Anksioznost kao znak da nešto mora da se menja
Anksioznost može da se pojavi onda kada čovek više nema dovoljno snage da nastavi po starom. Telo je uznemireno, misli ne prestaju, javlja se strah, napetost, nesanica, ubrzano lupanje srca ili osećaj da će se dogoditi nešto loše. Simptomi su neprijatni i iscrpljujući. Ipak, oni ponekad pokrenu pitanja koja je osoba dugo odlagala:
Koliko dugo ovako živim? Šta sve podnosim? Kada sam prestala da govorim šta mislim? Zašto se osećam odgovornom za tuđe raspoloženje? Zašto mi je teško da odbijem nešto što ne želim? Šta mi nedostaje? Traženje odgovora na ova pitanja može da postane početak važnih promena.
Ponovno upoznavanje sa sobom
Povratak sebi podrazumeva učenje da se osećanja prepoznaju i imenuju. Osoba postepeno razlikuje tugu od razočaranja, strah od nesigurnosti, ljutnju od povređenosti i umor od gubitka volje. Uči i da njene potrebe imaju vrednost. Potreba za odmorom, podrškom, poštovanjem, sigurnošću, bliskošću ili vremenom za sebe ne predstavlja slabost ni sebičnost. Menja se i odnos prema ličnim granicama. Osoba počinje jasnije da govori šta joj odgovara, šta joj smeta i šta više ne može da prihvati. Takve promene često izazivaju nelagodu, posebno kod nekoga ko je dugo izbegavao sukobe ili se plašio da će razočarati druge.
Delovi sebe koje ponovo učimo da čujemo
Povratak sebi može da znači ponovno uspostavljanje kontakta sa različitim delovima ličnosti: sa sopstvenim mišljenjem, ljutnjom koja upozorava da je granica pređena, tugom zbog onoga što je izgubljeno, željama koje su dugo odlagane i potrebom da se živi mirnije i slobodnije. Neko ponovo uči da kaže „ne“. Neko prvi put traži pomoć. Neko prestaje da se izvinjava zbog svojih osećanja. Neko priznaje da više nije zadovoljan odnosom, poslom ili načinom života. Neko počinje da donosi odluke vodeći računa i o sebi. Sve su to oblici ponovnog povezivanja sa sobom.
Anksioznost ne treba romantizovati
Anksioznost može ozbiljno da naruši svakodnevno funkcionisanje i zahteva stručnu pomoć. Patnju koju ona donosi ne treba umanjivati. Ipak, iskustvo anksioznosti kod nekih ljudi postane povod da prvi put zastanu i ozbiljno se posvete sebi. Tokom oporavka ne rade samo na smanjenju simptoma. Uče da prepoznaju svoja osećanja, izražavaju potrebe, postavljaju granice i grade odnose u kojima imaju pravo na sopstveni glas.
Poruka za kraj: Oporavak je više od nestanka simptoma
Smanjenje straha, napetosti i telesnih simptoma važan je deo oporavka. Promena dobija dublji smisao kada osoba počne drugačije da se odnosi prema sebi. Tada više neće biti potrebno da „telo vikne“: „Obrati pažnju, nešto se dešava!“. Za mnoge ljude anksioznost ostane težak period života koji nikada ne bi poželeli da ponove. Istovremeno, ona može biti deo priče o ponovnom učenju jednog važnog pitanja: šta osećam, šta mi je potrebno i kako mogu da ostanem uz sebe?
Tatjana Tanović, psiholog i psihoterapeut Centra “Poveži se”. Ulica Jovana Jovanovića Zmaja 47. Kontakt telefon 069- 435 26 86. Njene stručne savete i preporuke.
