KIKINDA- Život na tuđem terenu! „Trebalo je to drugačije da kažeš juče kada smo bili kod moje tetke.“ „Nemoj tako da se ponašaš, tu su mi kolege, šta će pomisliti? „Trebalo je da preuzme odgovornost, dobro se znalo u šta se ulazi.“ „Baš je naivna ako veruje da će joj taj posao uspeti.“ „Nije sada trebalo da daje otkaz.“ „Pogrešio je što joj se ponovo javio.“
Ako često analizirate ono što su drugi rekli ili uradili, ispravljate njihove postupke i unapred određujete šta bi bili ispravni potezi vaših prijatelja, kolega, partnera ili drugih bliskih ljudi, moguće je da ste ušli u jedan iscrpljujući obrazac ponašanja. To je život na tuđem terenu. U njemu veliku količinu energije trošimo na tuđe misli, rečenice, odluke i buduće korake, dok sve ređe zastajemo da primetimo šta se događa sa nama.
Iscrpljujuća režija tuđeg života
Osoba može satima da razmatra šta je neko mislio, osećao, znao ili nameravao, šta je taj neko trebalo da kaže, šta da prećuti i kako je morao da postupi. Istovremeno predviđa šta će partner, bivši partner, prijatelj ili član porodice sledeće uraditi i već ima spreman scenario kako će se ta osoba ponašati, ima spremnu kritiku tog potencijalnog ponašanja i odgovor kako bi ta osoba zaista trebalo da se ponaša.
Na prvi pogled, sve to može ličiti na brigu. Ponekad briga zaista jeste prisutna. Međutim, kada ispravljanje i usmeravanje drugih postanu učestali, iza njih se mogu nalaziti teško podnošenje neizvesnosti, strah od posledica i tuđe procene, osećaj prevelike odgovornosti za druge, teško prihvatanje granica sopstvenog uticaja, ali i doživljaj da ponašanje bliske osobe predstavlja naš lični neuspeh,odnosno uspeh.
Neko, na primer, pogrešan izbor bliske osobe može se doživeti kao dokaz sopstvene manjkavosti: da nisam dovoljno dobro objasnio, vaspitao, zaštitio ili bio dovoljno mudar da sprečim ono što se dogodilo. Ispravljanjem drugoga tada pokušava da održava osećaj sigurnosti, predvidljivosti i ličnog uticaja,stabilniju sliku o sebi i istovremeno smanji rizik za doživljaj neuspeha.
Kada supruga kaže suprugu: „Nemoj to da pričaš pred mojim kolegama, šta će pomisliti ?“, u toj rečenici se ne mora nalaziti samo briga za supruga. Kod supruge može postojati izražena osetljivost na negativnu procenu drugih i teškoća da podnese mogućnost da bude izložena stidu. Pokušaj da usmeri suprugovo ponašanje tada služi i tome da spreči sopstveni osećaj osramoćenosti i sačuva sliku koju želi da drugi imaju o njoj, njihovom odnosu i porodici. Umesto da kažemo: „Plašim se kako će ovo uticati na mene i kako će ljudi posle toga gledati na nas“, sopstveni strah pretvaramo u zahtev da se druga osoba ponaša drugačije.
Gde nestaje zamenica „ja“?
Dok se dugo bavimo onim što je druga osoba rekla, uradila, mislila ili propustila da učini, sve manje primećujemo šta se događa u nama. U središtu pažnje ostaje neka druga osoba i niz njenih „pogrešnih“ reči, odluka i postupaka, dok sopstvena osećanja, potrebe i izbori odlaze u drugi plan. U sistemskoj porodičnoj terapiji Bowen je o ovakvim procesima govorio u okviru diferencijacije selfa. Slabija diferencijacija selfa može se prepoznati onda kada tuđe ponašanje toliko snažno upravlja našim unutrašnjim stanjem da osećamo da ćemo biti mirni tek kada se druga strana promeni.
Dok god razmatramo zašto je neko pogrešio i kako je trebalo da postupi, lako zaobilazimo pitanje: „Šta ja osećam u ovom trenutku?“ Bavljenje tuđim životom može postati način za izbegavanje susreta sa sopstvenim strahom, tugom, povređenošću, stidom ili nemoći.U psihologiji se takvo udaljavanje od neprijatnih unutrašnjih doživljaja naziva iskustveno izbegavanje. Dok objašnjavamo šta drugi mora da promeni, ne moramo još da pogledamo ono što nas boli. Istovremeno, lakše je svu odgovornost za ono što u odnosu ne funkcioniše pripisati drugome nego sagledati sopstveni položaj. Preuzimanje sopstvene odgovornosti ne znači preuzimanje krivice za tuđe ponašanje. Znači prepoznati koje odluke odlažemo i šta u sopstvenom životu zanemarujemo dok čekamo da se druga osoba promeni.
Kada sopstveno tumačenje postane činjenica
Tvrdnje da je neko „dobro znao u šta ulazi“, da je „morao da zna šta radi“ ili da je „sigurno baš to nameravao“ često nisu činjenice, već naši zaključci o unutrašnjem svetu druge osobe.U kognitivnoj psihologiji takav način zaključivanja naziva se čitanjem misli. Reč je o kognitivnoj grešci u kojoj verujemo da pouzdano znamo šta druga osoba misli, oseća ili namerava, iako za to nemamo dovoljno podataka.Sopstveno tumačenje tada počinjemo da doživljavamo kao činjenicu, a drugoga ispravljamo ili osuđujemo na osnovu onoga što pretpostavljamo da se u njemu događa.
Kontrola kao pokušaj smanjivanja neizvesnosti
Nekim ljudima je posebno teško da prihvate da ne mogu unapred znati kako će se neko ponašati, kakvu će odluku doneti i kakve će posledice nastati. Ta teškoća se naziva netolerancija neizvesnosti. Nadziranje, savetovanje i ispravljanje drugih tada kratkotrajno stvaraju osećaj sigurnosti. Čim druga osoba učini nešto što nije u skladu sa našim očekivanjima, uverenjima, vrednostima ili načinom na koji smatramo da bi trebalo postupiti, ponovo raste potreba da je usmerimo i vratimo na put koji mi smatramo ispravnim. Važno razlikovati brigu od upravljanja. Briga podrazumeva da možemo da kažemo šta primećujemo, kako se osećamo i koje posledice vidimo. Upravljanje počinje kada smatramo da imamo pravo da određujemo šta druga odrasla osoba treba da misli, oseća, kaže ili učini i kada svoj mir uslovimo njenim ponašanjem.
Cena unutrašnjeg stražara
Stalna usmerenost na to šta bi druga osoba trebalo da kaže, uradi, misli ili oseća može održavati napetost i snažnu mentalnu zaokupljenost njenim ponašanjem. Istovremeno povećava rizik od narušavanja odnosa. Ljudi koji su neprestano izloženi ispravljanju i procenjivanju mogu početi da se povlače, prećutkuju, kriju odluke, pružaju otpor ili ulaze u otvorene sukobe. Vremenom se odnos može pretvoriti u borbenu arenu u kojoj jedna strana nadzire i ispravlja, a druga se brani. Što jedna strana više nadzire, druga pruža veći otpor:otvoren ili prikriven. Taj otpor onda dodatno učvršćuje uverenje da je potrebno još više nadzora i ispravljanja.
Kada bavljenje tuđim ponašanjem nije samo kontrola
Nije svaka usmerenost na ponašanje drugoga znak potrebe za kontrolom. Neko može živeti sa osobom koja ima problem sa alkoholom, kockanjem, nasiljem, finansijskom neodgovornošću ili zanemarivanjem dece. Tada pažnja usmerena na tuđe ponašanje može biti odgovor na stvarnu opasnost i stvarne posledice, a to znači da treba jasno imenovati ono što se događa, proceniti rizik, zaštititi sebe i druge i donositi odluke koje ne zavise od toga da li će se druga osoba promeniti.
Poruka za kraj- kako da se vratite na svoj teren
Sledeći put kada osetite hitnu potrebu da ispravite tuđu rečenicu, protumačite tuđu nameru ili odredite šta je neko trebao da uradi, zastanite. Pre nego što kažete: „Ti to ne treba da radiš“, „Ne treba tako da misliš“ ili „Moraš drugačije da postupiš“, pokušajte da prepoznate: „Šta se u meni sada događa?“ „Kako se osećam i zbog čega se tako osećam?“ Povratak na sopstveni teren počinje pomeranjem pažnje sa neprekidnog razmatranja šta drugi treba da misli, oseća i radi na prepoznavanje sopstvenih osećanja, strahova, potreba, uverenja i izbora.
Prava sloboda i unutrašnji mir postaju mogući onda kada prestanemo da zahtevamo i očekujemo da se drugi promene po našoj meri- kako bismo mi mogli da budemo mirni. Tada više ne trošimo svu snagu pokušavajući da ispravimo drugoga, već je usmeravamo na ono što ćemo mi prihvatiti, odbiti, promeniti ili učiniti. Energija koju smo godinama trošili uređujući tuđi teren tada se konačno vraća tamo gde jedino možemo napraviti stvarnu promenu- na naš sopstveni.
Tatjana Tanović, psiholog i psihoterapeut Centra “Poveži se”. Ulica Jovana Jovanovića Zmaja 47. Kontakt telefon 069- 435 26 86. Njene stručne savete i preporuke.
