KIKINDA- Razvodom se završava brak, ali psihološki odnos prema bivšem partneru može da traje i nakon formalnog razdvajanja. Psihološko odvajanje odnosi se na proces u kojem bivši partner prestaje da zauzima centralno mesto u našim mislima, emocionalnim reakcijama, odlukama i načinu na koji organizujemo sopstveni život.
Određena emocionalna vezanost koja se nastavlja nakon razvoda očekivana je, posebno u periodu neposredno nakon razdvajanja. Kod mnogih ljudi ona vremenom slabi, ali njen intenzitet i trajanje razlikuju se od osobe do osobe.Yárnoz, Plazaola i Etxeberria preokupiranost bivšim partnerom posmatrali su kao jedan od pokazatelja postrazvodne adaptacije. Preokupiranost podrazumeva učestalo razmišljanje o bivšem partneru, interesovanje za to šta radi i kako živi, vraćanje na njegove postupke i snažne emocionalne reakcije na informacije o njegovom životu. Kada je takva preokupiranost izražena i dugotrajna, psihološko odvajanje još nije završeno.
Kako onda prepoznajemo da psihološko odvajanje još traje? Radi lakšeg čitanja, u pojedinim primerima biće korišćen jedan gramatički rod. Sve što je opisano u tekstu podjednako se odnosi na žene i muškarce.
Bivši partner zauzima veliki deo naših misli
Jedan od najuočljivijih pokazatelja jeste stalna mentalna zaokupljenost bivšim partnerom. Razmišljamo gde je, šta radi, s kim provodi vreme, kako se oseća, da li misli na nas, da li se kaje, da li mu je bolje ili gore nakon razvoda. Povremeno razmišljanje o osobi sa kojom smo proveli godine sasvim je očekivano. Za procenu psihološkog odvajanja značajni su učestalost takvih misli, njihovo trajanje i to koliko nam otežavaju da pažnju vratimo na ono što se trenutno događa u našem životu.
U glavi se stalno vraćamo na završeni brak
Ponekad nas više od sadašnjeg života bivšeg partnera zaokuplja ono što se dogodilo u braku. Ponovo prolazimo iste razgovore. Pokušavamo da ustanovimo kada je odnos krenuo nizbrdo, šta smo prevideli, šta je trebalo da kažemo ili uradimo drugačije. Takvo vraćanje na prošlost često se vrti oko pitanja krivice i odgovornosti bivšeg partnera.
Kako je mogao to da uradi? Kako ne vidi koliko je pogrešio? Zašto nikada ne prizna svoju odgovornost? Zašto drugi ne vide kakav je zapravo bio prema meni? Kako može da se ponaša kao da se ništa nije dogodilo?
Zašto sam ja morala da snosim posledice njegovih odluka? Da li će ikada shvatiti šta mi je uradio?
Kod nekih ljudi ovo poprima oblik dugotrajne ruminacije: ista pitanja, događaji i procene krivice ponavljaju se iznova, bez novih odgovora i bez osećaja da je iskustvo postalo jasnije i zaokruženije. Prošlost tada ostaje veoma aktivna u sadašnjosti.
I dalje nam je važno kako bivši partner doživljava razvod
Psihološka povezanost može se prepoznati i po tome koliko nam je značajno šta bivši partner oseća prema nama i prema završetku braka. Može nas snažno pogoditi saznanje da mu je dobro. Možemo želeti da pati, da se kaje, da shvati šta je izgubio, da prizna svoju odgovornost ili da konačno razume koliko nas je povredio. Sandra Kahn među pokazateljima nezavršenog psihološkog odvajanja opisuje i snažne reakcije na saznanje da se bivši supružnik dobro prilagodio razvodu i da ne pokazuje onu vrstu patnje koju druga osoba očekuje. Kada nam je potrebno da bivši partner prizna šta je uradio, pokaže kajanje, razume našu povredu ili potvrdi da smo bili u pravu da bismo se mi osećali mirnije, njegovo ponašanje i dalje snažno utiče na naše emocije. Ako ta očekivana reakcija izostane, mogu se ponovo pokrenuti bes, povređenost, razočaranje ili potreba da mu nešto dokažemo.
Informacije o njegovom životu snažno nas emocionalno pokreću
Dovoljna je jedna informacija. Nova partnerka. Putovanje. Kupovina stana. Fotografija na društvenim mrežama. Vest da deluje zadovoljno. I raspoloženje se potpuno promeni. Nekada reakcija traje nekoliko minuta, nekada satima ili danima. Ponovo se aktiviraju bes, tuga, povređenost, osećaj nepravde ili potreba da se događaj iznova analizira. Važan pokazatelj psihološkog odvajanja jeste koliku moć informacije o životu bivšeg partnera još imaju nad našim emocionalnim stanjem. Kada jedna informacija o njegovom životu može da pokrene višesatno ili višednevno razmišljanje, poređenje, bes ili tugu, bivši partner još uvek snažno utiče na ono što se događa u nama.
I dalje se bavimo time kako bi bivši partner trebalo da živi
Psihološka povezanost može se održavati i kroz potrebu da bivšem partneru govorimo kako treba da živi, šta treba da radi i kakve odluke treba da donosi. Ponekad mu to uopšte ne govorimo, ali se njegovim izborima intenzivno bavimo u mislima. Razmišljamo da ne bi trebalo tako da raspolaže novcem. Da ne bi trebalo da se viđa sa određenom osobom. Da bi trebalo drugačije da se ponaša prema porodici. Da bi morao da promeni način života. Pitamo se kako može da donosi takve odluke i zašto ne vidi koliko su pogrešne. Na taj način nastavljamo da zauzimamo poziciju iz koje procenjujemo i uređujemo život osobe sa kojom više nismo u partnerskom odnosu. Kahn opisuje situacije u kojima bivši supružnici i nakon razvoda nastavljaju da jedno drugom određuju kako treba da vode lične poslove, kao nastavak obrasca koji je postojao tokom braka.
Kontakt se traži i kada nema stvarne potrebe za njim
Ponekad se pronalaze razlozi za poruke, pozive ili susrete i kada za tim nema stvarne praktične potrebe. Neutralna tema može da postane povod za produžavanje komunikacije ili ponovno otvaranje razgovora o odnosu. Takvo traženje kontakta može biti još jedan pokazatelj da potreba za povezanošću sa bivšim partnerom i dalje traje.
Prošlost se idealizuje
Još jedan mogući znak nastavljenog vezivanja jeste stalno vraćanje na najbolja razdoblja braka i njihovo ulepšavanje. Pamte se početak veze, zajednička putovanja, trenuci bliskosti, porodica kakva je nekada bila. Te slike mogu postati snažnije od celokupnog iskustva odnosa. Kahn opisuje takvo preterano romantizovanje prošlosti kao jedan od pokazatelja da osoba još nije ostvarila psihološko odvajanje od bivšeg supružnika. Sećanja tada održavaju snažnu emocionalnu vezu sa životom koji je završen.
Koliko se moj novi život još uvek gradi u odnosu prema bivšem partneru?
Osoba izlazi, putuje, menja izgled, upoznaje nove ljude i pravi planove, ali joj je veoma važno da bivši partner za to sazna. Neka vidi kako živim. Neka vidi da sam dobro. Neka vidi šta je izgubio. Da shvati koliko sam bolja ili bolji od njegove ili njenog sadašnjeg partnera.Bivši partner tada postaje zamišljena publika sopstvenog života. Čak i izbor koji spolja izgleda potpuno samostalno može i dalje biti snažno organizovan oko njegove reakcije.
Kako možemo da procenimo da li smo se psihološki odvojili od bivšeg partnera?
U literaturi o postrazvodnoj adaptaciji bolja adaptacija povezuje se sa tim da je osoba sve manje zaokupljena bivšim partnerom i da emocionalna vezanost za njega slabi. Sve je manje učestalog razmišljanja o tome šta radi, s kim je, šta oseća i kako živi. Informacije o njegovom životu izazivaju manje intenzivne i kraće emocionalne reakcije. Slabi potreba da bivši partner nešto prizna, objasni ili promeni kako bismo se mi osećali bolje. Sve je manje bavljenja njegovim odlukama i procenjivanja kako bi trebalo da živi. Smanjuje se i potreba da svojim postupcima izazovemo određenu reakciju kod njega. Kitson je postrazvodnu adaptaciju povezivala i sa tim da prethodni brak i bivši supružnik sve manje određuju način na koji osoba doživljava sebe. Osoba može da sagleda brak i razvod kao deo sopstvenog životnog iskustva, dok identitet, svakodnevni život i planovi više nisu organizovani oko prethodnog partnerskog odnosa.
Poruka za kraj
Određena emocionalna vezanost nakon razvoda može biti deo očekivanog procesa prilagođavanja. Izražena i dugotrajna preokupiranost bivšim partnerom, snažne emocionalne reakcije na informacije o njegovom životu i teškoće da se pažnja vrati sopstvenim obavezama, odnosima i planovima mogu ukazivati da psihološko odvajanje još nije završeno.
Tatjana Tanović, psiholog i psihoterapeut Centra “Poveži se”. Ulica Jovana Jovanovića Zmaja 47. Kontakt telefon 069- 435 26 86. Njene stručne savete i preporuke objavljujemo subotom.
