KIKINDA- Ove nedelje smo ćaskali sa našim svetranim i harizmatičnim sugrađaninom Stefanom Ostojićem. Nekadašnji član “Gusana u magli” završio je novosadsku Akademiju umetnosti i upisao master.
Mladi glumac honorarno radi u subotičkom Dečijem pozorištu i pozorištu “Promena” u Novom Sadu. U razgovoru za Gradski, Ostojić govori o glumi, studentskim danima, prvim angažmanima, muzici, ali i o kabareu koji priprema.
Da li je tačno da te je gluma privlačila otkad znaš za sebe?
- Potpuno. Kad sam se pripremao za Akademiju bilo mi je žao što nisam prošao kroz proces traženja svog budućeg poziva, jer sam odavno znao šta želim. Otkad znam za sebe roditelji su me vodili na probe. Posećivao sam svako igranje u kikindskom pozorištu. Nisam imao onaj momenat otkrovenja glume. Pre bih rekao da jednostavno nisam imao izbora.
Po čemu ćeš posebno pamtiti studentske dane i novosadsku Akademiju umetnosti?
- Ostao mi je master. Tehnički nemam pravo na neki “osvrt” na studiranje, ali bilo je mnogo lepih momenata kojih se rado sećam. Svako ko prođe kroz Akademiju, kao da prođe kroz jedan omanji život. Na kraju ću najviše pamtiti tešku patnju kroz koju mora proći prosečan student. Nekako je previše tuge i bola u tako kratkom vremenskom periodu. Zvuči strašno. I jeste.
Da Ii su počele da stižu ponude za angažmane u teatru, tv serijama ili na filmu?
- Pojavljuju se. Zahvalan sam svim bogovima koji su zaslužni za to. Smatram da je zaista previše glumaca u Srbiji, ali i Akademija. Velika je privilegija pojaviti se bilo gde. Ogroman broj diplomiranih glumaca nema posao jer smo zaista prebukirani. Došlo je vreme da sami stvaramo svoje prilike i kreiramo svoj posao, što je ne samo velik rad, već i velika odgovornost. Upravo smo u radu na jednoj povećoj seriji, na jednoj povećoj televiziji. Najzad mogu reći baki da će me videti na televiziji.
Postoji li u tebi želja da jednoga dana sa ocem zaigraš na sceni kikindskog Narodnog pozorišta?
- Postoji enormna želja! Zanimljivo je koliko se naša igra na sceni razlikuje. Malo puta sam bio u situaciji da s njim igram. Svaki put je bilo sve čudnije. Znatno smo drugačiji na daskama, što je jako lepo iskusiti. On je, po meni, veliki glumac, koliko god to subjektivno bilo. Smatram da ako s njim uspem da se porvam na sceni, uspeo sam u svom radu. To će značiti da je njegovo učenje bar malo urodilo plodom.
Koliko imaš vremena za muziku?
- Upravo radim na projektu u kom se trudim da objedinim svoju muziku u jedno muzičko veče, komične muzike uveče (to je i opis predstave). Više se sprečavam da sviram. Kad sviram, pišem novu pesmu, a imam ih tridesetak. Zato sam i počeo da pravim svoj kabare, kako bi te pesme dobile i svoju publiku.
Da li ti nedostaju bezbrižni gimnazijski dani i članovi humanitarnog teatra „Gusani u magli“?
- Kad sam bio u srednjoj školi, patio sam za osnovnom. Sad patim za srednjom. Osećam da polako prelazim i na patnju za Akademijom. Kikinda mi nedostaje, Kikinda mi često zafali. Nalazim dosta inspiracije u jednostavnoj šetnji po ulicama Kikinde. “Gusani” su možda i najveći uspeh u mom životu, to ne mrda. Pojavljuju se neke ideje da se ta stalna potreba za humanitarnim radom pretvori u projekat. O tome ne smem više, čisto da se ne izbaksuziram.
Šta bi poručio mladih ljudima koji maštaju da postanu glumci?
- Još dok je često režirao u Kikindi, Ljuboslav Majera je govorio mom ocu da mi ne dozvoli da se bavim glumom, jer je to previše mučan posao. Nekoliko godina kasnije, Majera me je primio na njegovu klasu. Pre nešto više od mesec dana kod njega sam i diplomirao. Vrlo je teško i nezahvalno savetovati. Zaista je nehumano težak posao, ali i predivan život. Ako to zaista želite. Savetujem da se spreme na veliku borbu, ne sa drugima već sa sobom najviše. Mnogi kažu da “nema posla u glumi” što nije istina. Lakše je to reći nego:”svake godine izađe oko 100 profesionalnih glumaca, pozorišta su puna starih glumaca, dok se na filmu i televiziji pojavljuju već ustanovljeni glumci.” U suštini, samo jako!