KIKINDA- Da je više takvih ljudi! Kad je jednog prohladnog novembarskog popodneva prolazio Nemanjinom ulicom i spazio neuglednog crnog psa, koji je bio mršav kao grana i jedva stojao na nogama, Dejan iz Kikinde nije mogao da pretpostavi da će nakon 20 godina ponovo naći kućnog ljubimca.
Sticajem okolnosti, autor ovog teksta našao se tog popodneva pored Dejana i pomogao mu da psa smesti u automobil njegove prijateljice. Dok smo čekali da se Dejan vrati iz obližnje zgrade, pas je legao kraj puta u lišće. Svima nam je bilo jasno da se predao i da je brojao poslednje sate. Dejan nije tako mislio.
Pozvao sam iste večeri veterinara koji mi je potvrdio da je pas dobio infuziju i terapiju. Potvrdio mi je da je mršavka prerasle dlake prihvatio momak koji ga je i doveo. Nekoliko sedmica kasnije, nedaleko od mesta gde smo uhvatili psa, ugledao sam mlađeg muškarca i crnog.
Učinilo mi se da su to oni. I bili su. Ispostavilo se da je crna i da se zove Rea. Transformacija je bila nestvarna. Umesto tužnih očiju koje su se jedva nazirale ispod neuredne dlake, Dejan mi je ponosno pokazao skockanu Reu:
– Imala je tada samo 10 kilograma. Rea je neprepoznatljiva. Čini mi se da je ona miks Lagotto Romagnolo i pudle. Sećam se te nedelje, kao da je bilo juče. Zatekao sam psa kraj puta, sklupčanog sa njuškom zagnjurenom u zemlju. Prišao sam mu, ali nije reagovao. Pomislio sam da je gladan i žedan. Otišao sam do kuće i vratio se posle 15 minuta, ali je odbio hranu i vodu.
Shvatio sam da mu je zaista preko potrebna pomoć. Bilo je očigledno da se predaje… Znao sam da će neće preživeti noć ako ga ostavim. Nikada sebi ne bih mogao da oprostim da sam se vratim kući, pio toplu čokoladu i da dopustio da pas ode u raj- priseća se Dejan sudbinskih trenutaka. Psa je odveo kod veterinara, a potom mu pružio utočište:
– Zauzeo je samo pola metra moje sobe i jedno staro ćebe. Nije se čuo jer je razumeo u kakvoj se situaciji nalazi. Do tada nisam znao kakvog je karaktera, ali je polako počeo da pokazuje koliko je blage naravi, tih, poslušan, mazan, ali i inteligentan. Rea. Tako sam je nazvao. Uvek me je držala za ruku sa obe šape kad sam je vodio kod veterinara.
To čini i sada. Posle 20 godina od trenutka kad sam imao poslednjeg ljubimca, ovo je bila najbolja odluka u mom životu. Sa samo pola metra moje tople sobe i mrvom dobre volje, jedno živo biće dobilo je tog dana novu šansu- ispričao nam je Dejan.
Ruskoselka pružila utočište velikom momku
Zahvaljujući jednoj Aleksandri zbrinut je i ovaj momak koji je danima besciljno šetao centrom Kikinde. To je objavljeno na FB stranici “Kikindski ljubitelji pasa”. Da završi u Ruskom Selu kod udomiteljke Vere, Aleksandri je pomogao Zoran. Nadamo se da će vas ove priče opredeliti i da i vi, narednih zimskih dana, učiniti nešto slično.
