KIKINDA- Još pola sam pre početka predstave “Hor bečkih dečaka”, tragikomedije o gastarbajterima u Beču i našem mentalitetu, sve stolice u dvorištu Kurije bile su zauzete. Uoči susreta sa Predragom Ejdusom, Irfanom Mensurom i Slobodanom Bodom Ninkovićem igla nije imala gde da padne. Bardovi srpskog glumišta priredili su Kikinđani veče za pamćenje i potvrdili zašto za “Hor bečkih dečaka” vlada veliko interesovanje širom Srbije i inostranstva.
Po tekstu niškog glumca, Miroljuba Nedovića, predstavu je režirao Irfan Mensur. Junaka antologijskih filmova “Čuvar plaže u zimskom periodu”, “Ljubavni život Budimira Trajkovića”, “Nacionalna klasa”, “Šejtanov ratnik” i mnogih drugih, nije iznenadila takva reakcija publike. Irfan Mensur ukazuje da se ljudi se realno smeju sami sebi i njima na sceni:
– Smeju se našoj crno-beloj situaciji i sivim životima. Na kraju, kad se predstava završi, a to su mi mnogi rekli, odlaze svojim kućama sa malom gorčinom jer prepoznaju sebe. To me je opredelilo da uzmem ovaj tekst, adaptiram ga i napravim svoju verziju s dozvolom pisca. Kad je pogledao jedno od prvih izvođenja “Hora bečkih dečaka”, rekao je da apsolutno nije prepoznao svoj tekst. Želeo sam da napravim predstavu koja će biti deo nekog mog razmišljanja. Kad sam kolegama tekst ponudio na čitanje, obojica su me požurivala raspitujući se kad ćemo početi. Shvatio sam da imam tekst koji je vredan rada- naveo je Irfan Mensur i opisao za GRADSKI kako je na “Hor bečkih dečaka” reagovala publika u Cirihu:
– Tamo su predstavu gledali naši ljudi koji tamo žive desetinama godina. Nismo imali pozorišne uslove, ali jesmo priliku da ih privučemo teatru. Gledajući “Hor bečkih dečaka” shvatili su da govorimo o nečemu što njima ne pripada. Oni su pripadnici druge kaste, onih koji su uspešni u inostranstvu. Naravno, prepoznali su sloj ljudi o kojima mi govorimo. Prepoznali su uslove u kojima mi živimo ovde, uslove od kojih su oni pobegli i nemaju nameru da se vrate- ispričao je Irfan Mensur.
Predrag Ejdus ukazao je da “Hor bečkih dečaka” govori o večitoj tranziciji i stradanju sveta koji se nije snašao u divljačkoj privatiziji. Za samo dve godine, ova predstava doživela je sedamdesetak izvođenja. Junaci ove priče Novu godinu dočekuju bez radija i televizije. Počinju da lamentiraju nad sudbinom, pevajući stare jugoslovense šlagere iz sedamdesetih i osamdesetih godina. Otuda i naziv predstave:
– U predstavi govorimo o tome da ni “napolju” više nije idealno kao što je nekad bilo. Junaci ove priče žive u podrumu. Publika shvata, ne samo njihovu tragikomičnu sudbinu, nego i vremena u kom živimo. Očito je da skoro neće biti izlaza iz tog tranzicionog tunela. Što se tiče serije “Daleko je Holivud”, koju sam sa kolegama iz Kikinde i Beograda ovde snimio pre četiri godine, imam stalno neke nove informacije. Vrlo dobro smo je uradili, pa očekujem da konačno bude i prikazana- rekao je Predrag Ejdus. Slobodan Boda Ninković priznao je da nikada nije razmišljao da se, trbuhom za kruhom, otisne iz Srbije:
– Teško da bih sa poslom kojim se bavim tamo nešto uradio. Da sam doktor, neki stručnjak… Ako čovek uspe da raščisti sa sobom šta mu je bitno u životu, onda može i ovde normalno da živi. Sreća je tamo gde su vaši najmiliji, gde su vaši prijatelji i porodica- priznao je Slobodan Boda Ninković.
